Поступајући по жалби предлагача, у смислу одредаба чл. 16, 18. и 20. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15) и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“ бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“ бр. 46/95... 106/15), Врховни касациони суд је испитао побијано решење, применом члана 386. у вези члана 402. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14) и нашао да je жалба основана.

О жалби је одлучивао судија одређен Годишњим распоредом послова у суду у смислу одредбе члана 16. став 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15), којом одредбом је предвиђено да председник непосредно вишег суда може годишњим распоредом послова да одреди једног судију или више судија да поред њега воде поступак и одлучују по жалбама.

Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), утврђено је да свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Одредбом члана 18. став 3. Устава Републике Србије, утврђено је да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Врховни касациони суд је у спроведеном испитном поступку извршио увид у списе предмета Управног суда 10У 9744/18 и утврдио да је предлагач, у својству тужиоца, дана 06.06.2018. године поднео Управном суду тужбу ради поништаја решења Жалбене комисије града Зајечара којим је одбачена, као неблаговремена, његова жалба изјављена 17.01.2018. године против решења начелника Градске управе града Зајечара од 14.07.2017. године. Наведеним првостепеним решењем поништено је решење начелника Градске управе града Зајечара од 29.11.2012. године којим је предлагач примљен у радни однос на неодређено време у Градску управу града Зајечара почев од 04.12.2012. године и одлучено да остаје на снази решење Градске управе града Зајечара од 04.09.2008. године којим је предлагачу престао радни однос у том органу. Тужбом је тражено и одлагање извршења од 25.05.2018. године, али је решењем Управног суда 6У 9744/18 од 07.06.2018. године захтев за одлагање одбачен. Поступајући по захтеву суда од 02.08.2018. године, тужени орган је дана 09.10.2018. године доставио одговор на тужбу и списе предмета. Поднеском од 06.06.2019. године тужилац, овде предлагач, определио је трошкове управног спора и ургирао да се поступак што пре оконча. Након тога, тужилац је поднесцима од 18.12.2019, 09.01.2020. и 31.01.2020. године допунио петитум тужбе истичући тужбени захтев за накнаду материјалне штете, који је прецизирао у износу од 3.887.300,00 динара са законском затезном каматом од 16.09.2017. године до дана исплате, на име неисплаћених зарада за период од 16.09.2017. до 09.12.2019. године. Изјашњавајући се поводом поднетог приговора ради убрзавања поступка, судија известилац је навела да ће предмет, у складу са Програмом решавања старих предмета, бити решен у року од 30 дана.

Ожалбеним решењем је одбијен приговор предлагача поднет ради убрзавања поступка у предмету Управног суда 10У 9744/18, са образложењем да период након подношења тужбе није пратила неактивност суда, будући да је суд доставио тужбу на одговор туженом органу, а да је тужени доставио одговор и списе предмета 09.10.2018. године. У ожалбеном решењу се наводи да непоступање суда од дана пријема одговора на тужбу и списа предмета није од утицаја на повреду права на суђење у разумном року имајући у виду да целокупно трајање поступка не прелази границе одлучивања у разумном року. Поред тога, указано је и на објективну немогућност суда да у већем делу 2020. године поступа у предмету 10У 9744/18, због ванредног стања које је било проглашено на територији Републике Србије и обавезе судија да у року од 48 часова решавају предмете о жалбама ради заштите изборног права поводом парламентарних, покрајинских и локалних избора одржаних 21.06.2020. године. Истиче се да је подносилац приговора допринео дужини трајања поступка пред Упрвним судом, јер је тужбу више пута допуњавао поднесцима.

Врховни касациони суд налази да се не могу прихватити разлози због којих је ожалбеним решењем одбијен приговор предлагача ради убрзавања поступка. Ради се о управном спору поводом заснивања и престанка радног односа, који је по закону хитан и о коме се мора приоритетно одлучивати. У време подношења приговора ради убрзавања поступка управни спор је трајао две и по године, а радни спор у коме је предлагачу утврђен престанак радног односа отпочео је још 2008. године. Управни суд је ефикасно решио захтев предлагача за одлагање изршења оспореног решења туженог органа и још у октобру 2018. године окончао претходни поступак по поднетој тужби, али од тада није предузео било коју радњу у поступку. Предмет тужбеног захтева је оцена законитости решења другостепеног органа о одбацивању жалбе као неблаговремене, те сам по себи није сложен, нити су на његову сложеност и на продужење времена трајања поступка могли да утичу поднесци којима је тужилац, овде предлагач, допуњавао петитум тужбе истицањем и прецизирањем захтева за накнаду материјалне штете.

Неактивност суда коју карактерише одсуство било какве процесне радње током одређеног времена Европски суд за људска права увек оцењује као неприхватљиво уколико је национални суд не образложи (став 25. пресуде Европског суда за људска права од 21. марта 2002. године у предмету Rego Cavez Fernandes protiv Portugalije број представке 46462/99). Врховни касациони суд налази да је у току 2020. године постојала објективна немогућност Управног суда да поступа у спорном предмету за време ванредног стања, а затим и због решавања изборних спорова који су по закону нарочито хитни, али налази да ове околности не могу оправдати предуго трајање управног спора и поступка у целини у предмету заснивања и престанка радног односа који је по закону хитан.

С обзиром на досадашње укупно трајање поступка и фазу у којој се он тренутно налази, Врховни касациони суд је, на основу члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, усвојио жалбу предлагача и преиначио првостепено решење Управног суда тако што је утврдио да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року у поступку који се води пред Управним судом у предмету 10У 9744/18.

Како је овим решењем утврђена повреда права на суђење у разумном року у предмету који није правноснажно решен, Врховни касациони суд је одредио рок од 60 дана за правноснажно окончање поступка, сматрајући да ће се на тај начин постићи сврха заштите права на суђење у разумном року.

Одлука о накнади трошкова предлагачу за састав приговора од стране адвоката донета је на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку сходном применом одредаба члана 153. став 1, члана 154. и члана 163. став 1. Закона о парничном поступку, а према Тарифном броју 13. Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката.

Судија

Катарина Манојловић Андрић, с.р.

Поука о правном леку.

Против овог решења жалба није дозвољена

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић