Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, кога није обавестио о седници већа, као ни браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, па је одржао седницу већа на основу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета са решењима против којих је захтев поднет, те је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Оливере Јованић је неоснован.

Бранилац окривљеног, адвокат Оливера Јованић у поднетом захтеву указује на незаконитост поступања суда у побијаним одлукама наводима да судови нису применили одредбу члана 262. ЗКП по којој је у решењу у ком је одлучено о поступку, поред одлуке да је приватни тужилац обавезан да плати суду трошкове паушала у износу од 5.000,00 динара, суд требао да обавеже приватног тужиоца да сноси и трошкове одбране окривљеног АА, о чијој ће висини касније одлучити. Уколико суд, по ставу одбране, у изреци одлуке којом окончава кривични поступак, не одлучи ко ће сносити трошкове поступка, он не може касније да одлучује само о њиховој висини, сходно одредби члана 262. ЗКП.

Врховни касациони суд изнете наводе у поднетом захтеву оцењује као неосноване из следећих разлога:

Наиме, из списа предмета Основног суда у Суботици К 58/18 произлази да је 24.09.2020. године пред тим судом одржано припремно рочиште у присуству браниоца окривљеног АА, адвоката Оливере Јованић, којом приликом је сачињен записник о рочишту у коме је констатовано да је на главни претрес приступио само бранилац окривљеног адвокат Оливера Јованић, док није приступио окривљени (који је тражио одлагање због болести) нити су приступили приватни тужилац ББ и његов пуномоћник - адвокат Вања Дозет, који су уредно обавештени о главном претресу а изостанак нису оправдали, након чега је у смислу члана 505. став 5. ЗКП суд донео решење којим је одбио приватну тужбу приватног тужиоца ББ заступаног од стране пуномоћника - адвоката Вање Дозет, поднету 01.02.2018. године, против окривљеног АА због кривичног дела увреда из члана 170. став 1. Кривичног законика, те је констатовано да се „на основу члана 261. и члана 265. ЗКП обавезује приватни тужилац да овом суду на име паушала уплати износ од 5.000,00 динара, у року од 60 дана, по правноснажности решења, под претњом принудног извршења“.

Одредбом члана 262. Законика о кривичном поступку прописано је да ће се у свакој пресуди или решењу које одговара пресуди одлучити ко ће сносити трошкове поступка и колико они износе, док је чланом 262. став 2. ЗКП прописано да ће председник већа или судија појединац донети посебно решење о висини трошкова, ако недостају подаци о висини трошкова, када се ти подаци прибаве.

Према налажењу Врховног касационог суда Основни суд у Суботици је правилно у смислу члана 262. став 1. ЗКП на рочишту одржаном дана 24.09.2020. године, у присуству браниоца окривљеног, адвоката Оливере Јованић одлучио о трошковима кривичног поступка, тако што је одлучио да приватни тужилац ББ сноси трошкове кривичног поступка, да трошкове кривичног поступка представља паушал и да је висина утврђених трошкова кривичног поступка тј. паушала 5.000,00 динара.

Врховни касациони суд налази, да Основни суд у Суботици, у оваквој процесној ситуацији, као што је напред наведено, доношењем побијане одлуке у присуству адвоката Оливере Јованић, није повредио нити одредбу члана 262. став 1. ЗКП нити било коју другу одредбу ЗКП, имајући у виду да присутни бранилац окривљеног, адвокат Оливера Јованић није истакла захтев за накнаду трошкова иако је располагала подацима о висини трошкова због чега је суд, у смислу члана 262. став 1. ЗКП, одлучио о томе ко ће сносити трошкове кривичног поступка - приватни тужилац ББ; да трошкове кривичног поступка представљају трошкови паушала и да трошкови поступка износе 5.000,00 динара.

Дакле, Основни суд у Суботици је одлучио о врсти и висини трошкова у оквиру података којима је располагао, из ког разлога су супротни наводи у захтеву браниоца окривљеног, адвоката Оливере Јованић да је учињена повреда одредбе члана 262. став 1. ЗКП у вези члана 441. став 4. ЗКП, оцењени као неосновани.

Одредбом члана 265. став 3. ЗКП прописано је, између осталог, да је приватни тужилац дужан да накнади трошкове кривичног поступка из члана 261. став 2. тачка 1) до 6) и тачка 9) овог законика, нужне издатке окривљеног, нужне издатке и награду његовог браниоца и пуномоћника (члан 103. став 3), ако је поступак обустављен или оптужба одбијена или окривљени ослобођен од оптужбе. Међутим, да би суд о истима одлучио окривљени, односно његов бранилац, морају поднети захтев за накнаду трошкова, што у конкретном случају није учињено. У недостатку захтева за накнаду трошкова кривичног поступка окривљеног и његовог браниоца, поступање суда је, у наведеној процесној ситуацији, по налажењу Врховног касационог суда, правилно, а супротни наводи у поднетом захтеву су неосновани.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,

Олгица Козлов, с.р.

Председник већа-судија,

Бата Цветковић, с,р,

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић