Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Данијеле Николић, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Љиљана М. Денић адвокат из ..., против тужене Националне службе за запошљавање Београд– Филијала Прокупље, ради уплате доприноса за обавезно социјално осигурање, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Прокупљу Гж 631/19 од 23.09.2019. године, у седници већа одржаној дана 21.01.2021. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Прокупљу Гж 631/19 од 23.09.2019. године.

УКИДАЈУ СЕ пресудa Вишег суда у Прокупљу Гж 631/19 од 23.09.2019. године, у делу којим је одбијена жалба тужиље и решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Основног суда у Прокупљу П 1924/17 од 27.02.2018. године потврђено и предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак у укинутом делу.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Прокупљу П 1924/17 од 27.02.2018. године, ставом првим изреке усвојен, је тужбени захтев па је обавезана тужена да у корист тужиље уплати доприносе по основу пензијског и инвалидског осигурања за период од 04.06.2014. године до 27.09.2015. године на износ од 10.593,70 динара по стопи која буде важила на дан уплате, у износима ближе наведеним у овом ставу изреке. Ставом другим изреке у делу захтева којим је тражено да се тужена обавеже да тужиљи достави доказ о извршеној уплати доприноса као у ставу првом изреке ове пресуде, тужба тужиље је одбачена. Ставом трећим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Вишег суда у Прокупљу Гж 631/19 од 23.09.2019. године одбијене су као неосноване жалбе тужене и тужиље, а пресуда Основног суда у Прокупљу П 1924/17 од 27.02.2018. године је потврђена.

Против другостепене пресуде – дела којим је одбијена жалба тужиље, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. ЗПП, због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром на то да постоји неуједначена судска пракса по овом питању. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући побијану одлуку у делу којим је одлучено о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао тужену да у корист тужиље изврши уплату припадајућих доприноса. Међутим, и поред тога првостепени суд је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка са образложењем да није било неопходно да тужиља поводом уплате припадајућих доприноса води посебан поступак, већ је иста могла потраживати и у поступку за исплату новчане накнаде због незапослености.

Другостепени суд је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио одлуку о трошковима поступка, прихватајући разлоге првостепеног суда у целини.

Врховни касациони суд сматра да се основано ревизијом указује на погрешан став нижестепених судова у погледу права тужиље на накнаду трошкова поступка.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. ставом 1. истог закона да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци, узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, нижестепени судови су погрешно поступили када су одлучили да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. Приликом одлучивања о трошковима поступка, основни критеријум којим се судови морају руководити јесте успех парничних странака у спору. Изузетак су породични спорови код којих се суд води и критеријумом правичности. У конкретном случају, тужена приликом исплате новчане накнаде није извршила исплату припадајућих доприноса, због чега тужиља има право да тужбом потражује њихову исплату. Осим тога, тужена је оспорила тужбени захтев током поступка, у ком смислу тужиљи која је успела у спору припада право на накнаду свих трошкова који су били потребни за вођење парнице.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 416. става 2. у вези члана 420. ЗПП-а, укинуо одлуку о трошковима поступка и предемет у укинутом делу вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић