Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије изјављене на основу цитиране законске одредбе Врховни касациони суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, као ни разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Другостепеном пресудом је правноснажно одлучено о захтеву тужиоца за исплату новчаног потраживања у износу од 74.987,76 динара са припадајућом законском затезном каматом од доспелости до исплате, на име накнаде за јавно саопштавање фонограма. Према налажењу другостепеног суда ова накнада има карактер повременог потраживања за које се примењује рок застарелости од 3 године из члана 372. Закона о облигационим односима, те је потраживање тужиоца застарело, јер је од допелости потраживања накнаде до подношења тужбе прошло више од времена потребног за застарелост тог потраживања. Зато је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване побијане одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. У ревизији се указује на другачије одлуке међутим, то нужно не указује на другачији правни став. Побијаном пресудом није одступљено од сада важеће судске праксе да накнада за јавно саопштавање фонограма има природу повременог потраживања, те да се приговор застарелости цени применом члана 372. Закона о облигационим односима. Стога не постоји потреба за одлучивањем о изузетној ревизији тужиоца ради уједначавања судске праксе нити потреба за новим тумачењем права.

Са изнетих разлога, на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије применом одредаба члана 410. у вези са чланом 479. став 6. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11... 18/20) и одлучио да ревизија није дозвољена, јер је изјављена против одлуке против које се не може изјавити.

Према одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку, у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена. Одредбом члана 480. став 2. Закона прописано је да, ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у поступку у привредним споровима сходно се примењују остале одредбе овог закона. У привредним споровима, спорови мале вредности, по члану 487. став 1. Закона о парничном поступку су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба-предлог за извршење је поднета дана 16.10.2017. године. Вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде износи 74.987,76 динара, што је противвредност испод 30.000 евра. Како се ради о спору мале вредности ревизија тужиоца није дозвољена.

Нема места ни примени члaна 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку који прописује да је ревизија увек дозвољена када другостепени суд преиначи пресуду и одлучи о захтевима странака. Ради се о спору мале вредности када се наведена одредба не примењује јер ревизија није дозвољена због природе спора по посебним одредбама Закона о парничном поступку.

На основу изложеног и члана 413. Закона о парничном поступку, ревизијски суд је ревизију одбацио као недозвољену.

Председник већа - судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић