Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 са изменама и допунама), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене основана.

Из списа произилази да је тужиља ..., у радном односу код тужене од 01.11.2008. године и да сада ради на пословима ... Мобилни телефон, две СИМ картице и лаптоп „ХП“ преузела је реверсима. Правилником о коришћењу службених мобилних телефона од 16.01.2014. године је регулисано питање поседовања мобилних телефона, али не и друге опреме. Решењем председника општине ... број ...-...-.../... од 17.08.2016. године тужиљи је престало право на коришћење мобилног телефона, сим картице и лап топ рачунара, а према наводима тужиље због сукоба са председником општине због другачијег политичког опредељења.

Првостепени суд је усвојио, а другостепени суд одлуку првостепеног суда потврдио са образложењем да је у току поступка тужиља учинила вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, а терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза сноси тужена, што у конкретном случају није доказала, због чега тужиља, на основу одредбе члана 43. Закона о забрани дискриминације, има право на накнаду штете.

Заштита од дискриминације представља право личности загарантовано Уставом Републике Србије (члан 21.) и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (члан 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију).

У смислу члана 2. став 1. Закона о забрани дискриминације, дискриминација и дискриминаторско поступање представља свако неправдано прављене разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу друга лице или групе, на отворен или прикривен начин, а који се заснива претпостављеним личним својствима по било ком основу (расе, држављанства, националне или верске припадности, језика, политичких убеђења, пола ...).

Одредбом члана 5. истог Закона прописано је да су облици дискриминације непосредна и посредна дискриминација, а одредба члана 6. и 7. истог Закона дефинишу непосредну и посредну дискриминацију као стављање лица (или групе лица) у неповољнији положај због његовог односно њиховог личног својства, што се може чинити на разне начине актом, радњом или пропуштањем. Одредбом члана 8. истог закона прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групе лица, због њиховог односно његовог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљеви и последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Из наведених законских одредби произилази да је за утврђење дискриминације, односно дискриминаторског поступања потребно да се лице које тражи заштиту налази у упоредивој или битно сличној ситуацији у односу на друго лице у односу на које сматра да је дискриминисано, да је прављене разлике неоправдано и да је везано за неко лично својство дискриминисаног лица. У случају да лице које тражи судску заштиту не налази у таквој ситуацији дискриминације нема, па самим тим нема ни повреде права личности дискриминаторским понашањем.

Лично својство је свако обележје које је везано за личност појединца, а уколико га појединац дели са већим или мањим бројем других лица, онда се ради о групи лица са истим личним својством. Дискриминација постоји, ако лично својство неког лица или групе лица доводи до неоправданог прављења разлике и неједнаког поступања. Одредбом члана 2. став 1. Закона о забрани дискриминације наведене су само нека од личних својстава на основу којих се може вршити дискриминација, при чему та листа није затворена, већ се дискриминација може утврдити и по неком другом стварном, односно претпостављеном личном својству.

У конкретном случају, тужиља у тужби навела да је тужени дискриминаторски поступао према њој због њеног личног својства – политичких убеђења и сукоба са председником општине.

Међутим, осим навода тужиље да има другачија политичка убеђења и да је у сукобу са председником општине, тужиља није пружила доказ којим је учинила вероватним акт дискриминације, а судови нису разјаснили која су то политичка убеђења тужиље и председника општине која су евентуално довела до неоправданог прављена разлике и неједнаког поступања тужене у односу на тужиљу, од када датирају и у чему се састоје, нити је идетинфиковала групу лица различитог политичког уверења у односу на које је дискриминисана. Ово посебно имајући у виду да код тужене постоји Правилник о коришћењу службених мобилних телефона који регулише питање поседовања те опреме, ради обављања посла на радном месту. У вези с тим, у току поступка није разјашњено да ли тужиља сада обавља послове на радном месту које захтева поседовање опреме која је предмет спора, те каква су њена права на коришћење ове опреме.

У поновном поступку, ради правилне примене материјалног права првостепени суд ће да разјасни напред наведене чињенице и околности од којих зависи основаност тужбеног захтева.

Са изнетих разлога, сагласно одредби члана 416. став. 2. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић