Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2830/2020 од 02.12.2020. године, ставом првим изреке, одбијене су жалбе тужиље и тужених ББ, ВВ и ГГ и првостепена пресуда потврђена у ставу првом и трећем изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу другом изреке тако што је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се према туженима утврди да је тужиља власник 1/4 покретних ствари ближе описаних у овом ставу изреке, што би тужени били дужни да признају тужиљи. Ставом трећим изреке, обавезана је тужиља да туженима ББ, ВВ и ГГ накнади трошкове другостепеног поступка у укупном износу од 15.800,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права

Тужени ББ, ВВ и ГГ су поднели одговор на ревизију.

Испитујући дозвољеност ревизије у односу на потврђујући део побијане пресуде применом чл. 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14) који се примењује сходно члану 506. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења, поднета је 30.05.2006. године. Вредност предмета спора побијаног дела је 10.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о спору у коме побијана вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија у овом делу недозвољена применом члана 403. став 3. ЗПП, због чега је на основу члана 413. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Испитујући побијану пресуду у преиначујућем делу, којим је одбијен тужбени захтев за утврђење својине на покретним стварима и делу одлуке о трошковима другостепеног поступка, на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14 и 87/18), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. сав 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1, на коју се неосновано указује у ревизији.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је кћерка пок. ЕЕ, која је преминула 1985. године и пок. ЖЖ, који је преминуо 2005. године. Иза смрти пок. ЖЖ, као његови законски наследници, на наслеђе су позване тужиља и супруга ЗЗ, против које је 30.05.2006. године тужиља покренула ову парницу ради утврђења права својине на покретној и непокретној имовини која је чинила заоставштину пок. ЕЕ, мајке тужиље, стечене у браку са пок. ЖЖ. Раније тужена, сада пок. ЗЗ је преминула 2011.године, па је поступак настављен према њеним правним следбеницима, сада туженим ББ, ВВ, ГГ, ДД и ЂЂ. Утврђено је да су покретне ствари ближе одређене у ставу другом изреке побијане пресуде стечене у браку пок. ЕЕ и пок. ЖЖ и да у уделу од 1/4 представљају заоставштину пок. ЕЕ. Непокретности, и то кућа која се састоји од две просторије за становање и подрума и од три помоћна објекта (две штале са подрумима и казаница), све постојеће на к.п. бр. ... су отуђене уговором о купопродаји од 21.04.2004. године, због чега тужени нису пасивно легитимисани у односу на ову имовину.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио као неоснован тужбени захтев за утврђење права својине у односу на непокретности, из разлога што тужени нису пасивно легитимисани у односу на ову имовину која је отуђена уговором о купопродаји пре подношења тужбе у овој правној ствари, док је усвојио тужбени захтев у делу за утврђење права својине на покретним стварима, закључујући да су покретне ствари у односу на које се тражи утврђење права својине стечене у браку пок. ЕЕ, чији је наследник тужиља, и пок. ЖЖ, из којих разлога у уделу од 1/4 представљају заоставштину пок. ЕЕ, због чега је у овом делу усвојио тужбени захтев, оцењујући као неоснован приговор застарелости истакнут од стране тужених, јер се институт застарелости примењује код наследничких тужби између лица који су претпостављени наслединици истог оставиоца, што у конкретном случају није, јер тужени нису наследници пок. ЕЕ.

Другостепени суд је закључио да је првостепена пресуда правилна у делу којим је одлучено о утврђењу права својине на непокретностима, док је у делу одлуке о тужбеном захтеву у односу на покретну имовину закључио да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, те да се у односу на тај део морала применити одредба члана 139. Закона о наслеђивању (''Службени гласник РС'' бр. 52/74...25/82), који је био на снази у време смрти пок. ЕЕ, због чега сада тужиља као наследник због наступеле застарелости права на заоставштину, сходно наведеном члану, неосновано захтева утврђење права својине на имовини која је по основу стицања у браку у време смрти пок. ЕЕ чинила њену заоставштину, због чега је у том делу преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев.

Врховни касациони суд не прихвата правно образложење другостепеног суда у преиначујућем – одбијајућем делу, јер је засновано на погрешној примени материјалног права, на шта се основано указује ревизијом тужиље.

Одредбом члана 139. Закона о наслеђивању (''Службени гласник РС'' бр. 52/74, 1/80, 25/82), прописано је да право наследника оставиоца да захтева заоставштину, застарева према савесном држаоцу за две године од дана од када је наследник сазнао за своје право и за држаоца ствари заоставштине, а најдаље за 10 година, рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве, а према несавесном држаоцу ово право застарева за 20 година.

По оцени Врховног касационог суда, првостепени суд је правилно применио цитирани законски пропис, јер се рокови прописани чланом 139.тада важећег Закона о наслеђивању односе само на оне држаоце који ствари заоставштине држе као своје наследство, који државину заснивају на наследно правном основу. У свим другим случајевима када се право наслеђа остварује према лицу које није претпостављени наследник и које ствари држи по неком другом основу, прописани рокови, у којима застарева право захтевати заоставштину не могу се применити. У конкретном случају, тужиља је тражила да се према наследницима пок. ЗЗ, супруге пок. ЖЖ, као туженима, утврди да је пок. ЕЕ била сувласник са 1/4 идеалних делова на покретним стварима, те своје право према туженима изводи из права наслеђа иза пок. ЕЕ, која јој је мајка, па с обзиром да се не ради о наследницима истог оставиоца, односно пок. ЕЕ, као и да се ова тужба не може сматрати наследном тужбом у смислу цитиране одредбе члана 139. Закона о наслеђивању, већ својинском тужбом, то није било места примени наведене законске одредбе. Правилан је закључак првостепеног суда да се институт застарелости права на наслеђивање примењује само код наследничких тужби између лица која се као претпостављени наследници истог оставиоца споре о праву на наслеђе. Рокови из члана 139. ЗОН се односе на санаследнике истог оставиоца, у конкретном случају пок. ЕЕ, а не и на трећа лица која нису ни у каквом наследно правном односу било са оставиоцем или његовим наследником, а тужени нису њени наследници, због чега тужиља није преклудирана да тражи као једини законски наследник иза пок. ЕЕ оно што је она у тренутку смрти поседовала, те је основан њен тужбени захтев за утврђење права својине у уделу од 1/4 на покретним стварима, ближе одређеним у изреци првостепене пресуде. Из наведених разлога, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиље у том делу основана и преиначио другостепену пресуду, потврђујући првостепену пресуду којом је усвојен тужбени захтев за утврђење права својине у односу на покретне ствари.

На основу члана 416. став 1. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиља је успела у поступку по ревизији, због чега су на основу чланова 153. став 1, 163. став 2. и 165. став 2. ЗПП, тужени обавезани да тужиљи накнаде трошкове ревизијског поступка, који обухватају трошкове за састав ревизије од стране адвоката у износу од 12.000,00 динара према важећој АТ, као и трошкове судске таксе за ревизију у износу од 3.800,00 динара и одлуку по ревизији у износу од 5.700,00 динара, према важећој ТТ, у укупном износу од 21.500,00 динара, због чега је одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић