Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011…18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби Закона о облигационим односима, Породичног закона и Закона о браку и породичним односима, цитираних у образложењу нижестепених пресуда, као претходно питање је оцењено да је између тужиље и туженог ББ 08.06.1998. године закључен пуноважан уговор о доживотном издржавању, којим се тужиља, као давалац издржавања обавезала да ће за туженог ..., као примаоца издржавања, уколико се укаже потреба за његовим смештајем у здравствену установу, обезбедити смештај и потребна новчана средстава, да ће се старати о његовим потребама у здравственој установи и обезбедити му новчана средства у виду џепарца; да је уговор о пружању здравствених услуга ван обавезног здравственог осигурања од 31.03.2009. године, који је тужиља, као наручилац услуга закључила у корист туженог ... са Специјалном болницом за психијатријске болести “Др Славољуб Бакаловић” у Вршцу, а према ком су тужиља и тужени ... солидарно обавезани да сносе трошкове његовог боравка у здравственој установи, делимично ништав, и то у делу обавезе туженог ББ да сноси трошкове боравка у болници, јер се ради о стварању имовинске обавезе веће вредности за туженог ББ, а тужиља, која је у то време била старатељ туженог ББ, потпуно лишеног пословне способности, је уговор са болницом закључила без претходно прибављене сагласности органа старатељства за предузимање правног посла који прелази оквир редовног управљања имовином штићеника. Сходно наведеном, оцењен је неоснованим тужбени захтев да се обавеже тужени ББ да тужиљи исплати износ, који је она исплатила Специјалној болници за психијатријске болести “Др Славољуб Бакаловић” у Вршцу, по основу боравка туженог у тој установи, за период од јануара 2010. године закључно са јануаром 2017. године, као и захтев да се обавеже тужени ББ да за убудуће, све док буде боравио у здравственој установи сноси трошкове свог боравка у болници, јер се уговором о доживотном издржавању на обавезу плаћања смештаја туженог у здравствој установи обавезала тужиља као давалац издржавања. Последично је одбијен и тужбени захтев да тужени Градски центар за социјални рад у Београду, Одељење Вождовац, као старатељ туженог ББ од 06.04.2011. године, изда налог за исплату потраживаног новчаног износа са банковног рачуна туженог ББ на рачун тужиље, као и да изда трајни налог банци у којој тужени ББ има рачун за пренос новачних средстава за потребе његовог смештаја у болници за убудуће.

У таквом случају, другостепепни суд је према чињеницама утврђеним у овој правној ствари донео одлуку у складу са правним ставовима који су изражени кроз одлуке Врховног касационог суда у истој или сличној чињенично правној ситуацији, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужиља није уз ревизију доставила правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, какав је у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања.

Имајући у виду наведено, применом члана 404. ЗПП, одлучено je као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 16.07.2019. године, у којој је као вредност предмета спора наведен износ од 2.661.149,40 динара. На дан подношења тужбе 1 евро је, према средњем курсу Народне банке Србије, износио 117,7330 динара, па вредност предмета спора побијаног дела представља динарску противвредност 22.603,26 евра. Првостепена пресуда донета је 24.12.2019. године. Другостепена пресуда донета је 02.12.2020. године.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија тужиље није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке овог решења.

Врховни касациони суд је имао у виду да је у уводу, ставу првом изреке и образложењу другостепене пресуде погрешно наведен датум доношења првостепене пресуде, тако што је наведен датум „14.12.2019. године“ уместо датума „24.12.2019. године“ када је према стању у списима закључена главна расправа у овој правној ствари, али је оценио да се ради о очигледној грешки у писању отправка пресуде, коју применом члана 385. у вези 362. ЗПП председник већа другостепеног суда може исправити посебним решењем.

Председник већа - судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић