Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била радник Општинског суда у Витини од 01.01.2010. године. Решењем Основног суда у Косовској Митровици Су ../10 од 09.02.2010. године тужиља, запослена на радном месту ... – млађи референт у Општинском суду у Витини, привремено је нераспоређена и преузета од стране Основног суда у Косовској Митровици до доношења Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном суду у Косовској Митровици. На основу наведеног решења утврђено је да тужиља има право на накнаду плате у износу од 65% основне плате, за месец који претходи месецу у коме је донето решење, те да је иста нераспоређена и да јој се предметно решење примењује од 01.01.2010. године. Решењем Основног суда у Косовској Митровици од 24.11.2010. године тужиљи је по сили закона престао радни однос због тога што је нераспоређена два месеца, а не постоје могућности да буде премештена на друго радно место, па је именованој радни однос престао 01.12.2010. године. Против наведеног решења тужиља је покренула поступак пред Управним судом који је пресудом У 364/11 од 20.09.2012. године поништио решење Основног суда у Косовској Митровици од 24.11.2010. године и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање. Вештачењем је утврђено да висина неисплаћене зараде тужиљи за период од 01.07.2017. године до 25.10.2017. године износи 78.183,00 динара.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев основан, с обзиром да се тужиља и даље налази у статусу нераспоређеног радника услед чега има право на накнаду штете у висини неисплаћених зарада, а ово из разлога што тужена није поступила по наведеној пресуди Управног суда од 20.09.2012. године, због чега је одговорна за штету коју је тужиља претрпела у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.

Другостепени суд је закључио да је доносећи овакву одлуку првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, због чега је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев.

По оцени Врховног касационог суда правилно је другостепени суд применио материјално право приликом одлучивања о тужбеном захтеву, док се ревизијским наводима неосновано указује на супротно.

Према одредби члана 131. став 1. тачка 3. Закона о државним службеницима („Службени гласник Републике Србије“ број 79/05...104/09) државном службенику престаје радни однос по сили закона ако је нераспоређен, а не буде премештен на друго радно место – наредног дана од протека два месеца од када је постао нераспоређен. Одредбом члана 138. став 3. истог закона прописано је да нераспоређеном државном службенику престаје радни однос ако у року од 2 месеца не буде премештен у други државни орган. Одредбом члана 133. истог закона прописано је да у случају када је правилник измењен тако да нека радна места буду укинута или број државних службеника смањен прекобројни државни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места. Ако одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може уз своју сагласност бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, ако ни такво место не постоји постаје нераспоређен, а жалба не одлаже извршење решења којим се утврђује да је државни службеник нераспоређен. Одредбом члана 140. истог закона прописано је да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није другачије одређено, а при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује се закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету. Одредбом члана 142. прописано је да о жалбама државних службеника на решење којим се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима одлучује жалбена комисија, а такву одлуку дужан је да донесе у року од 30 дана од дана њеног пријема (члан 143. истог закона). Против одлуке жалбене комисије може се покренути управни спор.

Полазећи од наведених законских одредаба, нераспоређеном државном службенику радни однос престаје по сили закона ако у року од два месеца не буде премештен на друго радно место, те стога решење о престанку радног односа има само деклараторни карактер. Правилан је закључак нижестепених судова да, супротно ревизијским наводима, пресуда Управног суда којом је поништено решење којим је утврђено да тужиљи престаје радни однос није довољан основ за закључак да је тужбени захтев тужиље за накнаду штете у висини изгубљене зараде основан, јер је тужиља остала нераспоређена и након што је пресудом Управног суда поништено решење којим је утврђено да је престао радни однос. Иако је Управни суд укинуо одлуку није поново одлучено, а и то решење би имало деклараторни карактер јер је тужиљи престао радни однос по сили закона протеком рока од 2 месеца од дана доношења решења од 09.02.2010. године којим је остала привремено нераспоређена и преузета у Основни суд у Косовској Митровици до доношења Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места. Дакле, тужиљи је радни однос престао по сили закона независно од чињенице што тужени након што је Управни суд поништио решење којим је тужиљи престао радни однос није поново одлучивао о радно-правном статусу тужиље. Сходно изнетом, неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права.

Како се ни осталим наводима ревизије не доводи у сумњу законитост и правилност пресуђења, то је ревизија тужиље неоснована, због чега је одлучено као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић