У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Неосновано се ревизијом указује на битну повреду из члана 374. став 1. у вези члана 398. став 3. ЗПП, из разлога што тужилац до закључења распораве пред првостепеним судом није предлагао доказе који су релевантни за одлучивање о тужбеном захтеву за накнаду измакле користи, а на новој главној распорави није учинио вероватним да их је пропустио оправдано и без своје кривице. Због битне повреде из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, ревизија се не може изјавити.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред другостепеним судом, тужилац је био помоћни радник туженог на одржавању објекта на одређено време - до два месеца, почев од 20.09.2012. године. Дана 17.10.2012. године, радећи на одржавању хотела „ББ“ у ..., тужилац је пао са скеле на бетон, са висине од 1,60 метара и том приликом задобио телесну повреду у виду фрактуре лакта десне руке. Након повређивања и по истеку уговора о раду, тужени је тужиоцу продужио уговор, тако да му је радни однос престао 19.04.2013. године. Услед задобијених повреда, тужиоцу је умањена радна способност за 15%, с обзиром да је дошло до смањења покрета у лакатном зглобу за 2/3 услед чега није способан за већа физичка напрезања, дизање и ношење већег терета. Правноснажном пресудом Основног суда у Брусу П1 1115/13 од 24.05.2017. године, тужиоцу је досуђена накнада нематеријалне штете за душевне болове због умањења животне активности и наружености и за претрпљене физичке болове и страх. Тужилац у овој парници тражи изгубљену добит у висини минималне зараде коју је остваривао док је радио код туженог, за период од престанка радног односа – 20.04.2013. године до 01.10.2017. године, када је засновао радни однос код новог послодавца, која по обрачуну вештака износи укупно 1.115.656,00 динара.

Код тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да тужилац трпи штету и виду измакле користи, јер је услед пропуста туженог као послодавца, код тужиоца настао трајни губитак радне способности, због чега није у могућности да ради и стиче зараду, па сматра да има право на изгубљену добит у висини минималне зараде коју је код туженог остваривао пре повређивања.

Другостепени суд је по одржаној расправи укинуо првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, налазећи да тужилац нема право на накнаду овог вида материјалне штете, у смислу члана 189. став 3. ЗОО, будући да је био запослен код туженог на одређено време, па би радни однос тужиоцу свакако престао по истеку уговореног рока - 19.04.2013. године, из чега произилази да након тог датума, по редовном току ствари, не би остваривао зараду. Такође, тужилац према правилу о терету доказивања из члана 231. ЗПП, није пружио доказе о томе да ли је у спорном периоду могао да остварује зараду уопште, односно умањену зараду због смањене радне способности, што је од значаја за оцену измакле користи. Тужилац је на последњем рочишту за главну расправу пред првостепеним судом - 18.03.2019. године приложио доказе да је у спорном периоду активно тражио запослење и да због повреде на раду није могао да га добије. Међутим, апелациони суд није прихватио извођење наведених доказа, налазећи да је тужилац преклудиран у предлагању истих, јер није учинио вероватним да без своје кривице није могао их приложи, будући да је неке од тих доказа имао, део доказа је касније прибавио, те да није знао да су му ови докази потребни, што се по оцени суда не може прихватити као оправдан разлог, посебно када се има у виду да је тужиоца заступало стручно лице из реда адвоката.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је другостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев.

Према одредби члана 189. став 1. ЗОО, оштећени има право како да накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи. Према ставу 3. овог члана закона при оцени о висини измакле користи, узима се у обзир добитак који се основано могао очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, чије је остварење је спречено штетниковом радњом или пропуштањем. Према овој законској одредби, повериоцу треба признати право на накнаду штете за измаклу корист, ако је штета у виду измакле користи извесна, ако постоје елементи на основу којих се може одредити износ измакле користи и ако очекивана измакла корист није противна важећим прописима и добрим пословним обичајима. Дакле, право на накнаду штете због измакле користи, тужилац би имао само ако је према ономе што се редовно дешава или према посебним околностима, извесно и ван разумне сумње да би ту корист остварио да није било штетног догађаја, за који тужена одговара по правилима о одговорности послодавца за повреду коју запослени претрпи на раду или у вези са радом (чл. 164. Закона о раду и чл. 173. и 174. ЗОО).

У конкретном случају, утврђено је да тужилац није радио код туженог ни код другог послодавца у спорном периоду, а није пружио доказе да је активно тражио запослење, те да услед настале повреде на раду није могао да ради и стиче зараду. Сходно наведеном, тужилац није доказао извесност штете ни узрочно - последичну везу између повреде на раду за коју одговара тужени и насталог умањења имовине, што је била тужиочева обавеза и уједно услов за признање права на измаклу корист, у смислу члана 189. став 3. у вези члана 154. став 1. и члана 155. ЗОО. Стога је правилно одбијен тужбени захтев за накнаду овог вида штете, а наводи ревизије да је материјално право погрешно примењено нису основани.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић