Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио благовремену ревизију из свих законских разлога.

Тужена је доставила одговор на ревизију којим је оспорила ревизијске наводе тужиоца и предложила одбијање ревизије као неосноване. Трошкове за састав одговора на ревизију је тражила.

Испитујући побијану пресуду по одредби члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија основана.

Према чињеничном стању утврђеном од стране првостепеног суда, тужилац је у спорном периоду био у радном односу код тужене на пословима и радним задацима ... сагласно решењима од 01.05.2006. године и 12.11.2019. године. Тужиоцу је решењима одређен коефицијент за обрачун и исплату плате од 8,30, а у складу са тим је тужена и обрачунавала плату тужиоцу. Тако утврђена плата по основу радног ангажовања запослених на Косову и Метохији увећана је за 50% по основу Закључка Владе Републике Србије 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године. Из налаза и мишљења вештака економско – финансијске струке, који није оспорен од стране тужене, према првој варијанти утврђена је разлика плате која представља предмет тужбеног захтева, и то у висини разлике између минималне и основне плате за утужени период у износу од 44.996,25 динара, као и разлика у висини тзв. „косовског додатка“ за исти период у износу од 21.310,25 динара, док према другој варијанти нема разлике у заради коју тужилац потражује тужбеним захтевом.

На темељу оваквог чињеничног стања првостепени суд је прихватајући прву варијанту налаза вештака утврдио да је обрачун основне зараде коју је тужилац примао по утврђеном коефицијенту са основицом и минулим радом у појединим месецима спорног периода био мањи од износа минималне зараде, па будући да је тужени исплаћивао зараду тужиоцу испод минималне у утуженом периоду, тиме је основан тужбени захтев за исплату разлике, као и захтев тужиоца за исплату припадајућег додатка на зараду према Закључку Владе РС од 25.12.2008. године, јер је у појединим месецима тужени тај додатак исплатио мање од прописаног, па је усвојио у целости тужбени захтев.

Другостепени суд је одлучујући о жалби тужене, примењујући одредбе Закона о раду и одредбе члана 5. и 6. Закона о платама службеника и намештеника у органима аутономне покрајине и локалне управе („Службени гласник РС“, бр. 113/2017...86/2019) преиначио првостепену пресуду и одбио захтев тужиоца налазећи да је укупна зарада коју је тужилац примио са минулим радом и увећањем од 50% месечно на име „косовског додатка“ исплаћена у већем износу у односу на обрачун минималне зараде са увећањем по основу минулог рада. Стога сматра да тужилац неосновано потражује утужену разлику.

Врховни касациони суд не прихвата овакво становиште другостепеног суда, јер налази да је засновано на погрешној примени материјалног права.

Зарада запосленог се према члану 105. став 1. и 2. Закона о раду (''Службени гласник РС'' бр. 24/2005...75/14,) састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду и садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде. Сходно члану 111. став 1. и 2. истог закона, запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом. Тужиоцу, у складу са Закључком Владе Републике Србије број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године припада и право на увећање зараде у висини од 50% месечно.

Циљ исплате минималне зараде је обезбеђење заштите запосленог у смислу задовољења основних егзистенцијалних потреба. У конкретном случају, према налазу вештака тужиоцу је обрачуната плата у мањем износу од минималне зараде и на тај износ вршено је увећање од 50% месечно, а такав обрачун није правилан, с обзиром да тужилац пре свега има право на исплату минималне зараде, а потом и право на увећање од 50% обрачунато на тај износ. Супротним становиштем исплата ткз. „косовског додатка“ би изгубила своју намену и сврху. Сходно наведеном, како је исплаћена укупна зарада тужиоцу у спорном периоду мања од износа који се добија обрачуном и применом минималне зараде уз увећање исте за 50% месечно, то је правилан закључак првостепеног суда да тужилац има право на утужену разлику зараде и разлику исплаћеног и припадајућег додатка на зараду.

Из тих разлога, применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП преиначена је другостепена пресуда и одлучено као у изреци.

Тужиоцу, који је успео у поступку по ревизији сагласно члановима 153., 154. и 163. ЗПП досуђени су трошкови ревизијског поступка према опредељеном износу, односно за састав ревизије у износу од 18.000,00 динара, обрачунато према важећој Адвокатској тарифи. Тужиоцу се не досуђују трошкови таксе, јер није постављен опредељено по износу захтев за исплату тих трошкова (члан 163. ст. 1. и 2. ЗПП).

Председник већа-судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић