У посебној ревизији туженог не износе се питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, а по оцени Врховног касационог суда таквих питања у овом спору и нема. Уз ревизију нису приложене правноснажне одлуке донете у истим или битно истоветним чињенично-правним споровима, које би оправдавале потребу одлучивања ради уједначавања судске праксе.

Ревизијски наводи своде се на тврдњу ревидента да је о праву својине тужиоца стеченог одржајем одлучено погрешном применом материјалног права. Погрешна примена материјалног права је разлог за посебну ревизију, али се одлучивање о том правном средству може дозволити само ако је потребно ново тумачење права. У овом спору, по оцени Врховног касационог суда, није потребно ново тумачење одредби материјалног права које су нижестепени судови применили када су одлучивали о тужбеном захтеву.

Одржајем се, по дефиницији, фактичко стање уз испуњење законских услова – протека времена и квалитета државине, претвара у правно стање тако што држалац ствари постаје власник, а власник који није вршио право својине то престаје бити. Управо се то у овом случају и десило јер тужени током времена дужег од законом прописаног за стицање својине одржајем није вршио право својине на спорном стану у складу са чланом 3. став 1. Закона о основама својинскоправних односа. Држалац предметног стана од 70-тих година прошлог века па све до своје смрти (...2015. године) био је тужиочев отац ББ, који је тај стан користио са супругом ВВ (умрла ...2017. године) и сином – тужиоцем (рођеним 1974. године). Државина тужиочевог оца била је савесна, у смислу члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа. Он није знао, нити је могао знати да стан који држи није његов. У уверењу да стан држи као власник довело га је и поступање тадашње општинске заједнице становања која га је позивала да закључи уговор о висини трошкова за инвестиционо и текуће одржавање заједничких делова зграде у којој се стан налази, односно против њега покретала ванпарнични поступак за утврђивање износа за инвестиционо и текуће одржавање. Ови трошкови, сагласно одредбама тада важећих Закона о стамбеним односима и Закона о својини на деловима зграда, терете власника стана као посебног дела зграде. Правно релевантно време за стицање својине одржајем у овом случају почиње да тече од 05.07.1996. године, када је ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о основним својинскоправним односима („Службени лист СРЈ“, број 29 од 26.06.1996. године) којим је брисан члан 29. Закона о основним својинскоправним односима о забрани стицања права својине одржајем на ствари у друштвеној својини. Од тада па до подношења тужбе (20.02.2018. године) протекао је рок од 20 година прописан чланом 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа за стицање права својине одржајем (ванредни одржај), при чему је у то време сагласно члану 30. став 2. наведеног закона, урачунато и време у којем су тужиочеви претходници – отац и мајка стан држали као савесни држаоци. Такву државину након њихове смрти имао је и тужилац, без обзира на то да ли је на стану имао и фактичку власт (члан 73. Закона о основама својинскоправних односа).

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Ревизија туженог није дозвољена ни на основу члана 403. став 3. ЗПП јер је вредност предмета спора означена у тужби (динарска противвредност од 25.000 евра) нижа од вредности која је по наведеној одредби меродавна за дозвољеност ревизије.

Због тога је, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић