Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11... 18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код тужене на радном месту „...“, са коефицијентом за обрачун плате од 6,30. Код тужене у спорном периоду није била обезбеђена исхрана за запослене, већ је била обезбеђена искључиво за децу у вртићу. Тужена је тужиљи у утуженом периоду обрачунавала зараду у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама тако што је коефицијент радног места од 6,30 множен прописаном основицом за дати месец, а уколико је тако обрачуната плата била нижа од износа минималне плате, тужена је вршила доплату (корекцију) плате до износа минималне зараде. У обрачунским листама плате тужиље нису посебно исказане накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес, нити је исказано који део коефицијента се односи на ове накнаде. Вештачењем је утврђена накнада трошкова за исхрану у току рада и за регрес у две варијанте и то: према параметрима из одредбе члана 32. Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, бр. 50/2008, Анекс 1 бр.104/2008 и Анекс 2 бр.8/2009) у првој варијанти; према најповољнијем критеријумима у тренутно важећим колективним уговорима у Републици Србији којим је прописан дневни износ накнаде трошкова за исхрану у току рада у висини од 250,00 динара бруто и месечни износ регреса у висини од 1/12 минималне зараде, у другој варијанти, коригован у погледу спорног периода.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредбе чл. 111. и 118. Закона о раду, закључио да у износу минималне зараде не могу бити садржане предметне накнаде, па је тужену обавезао да тужиљи исплати накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, на основу обрачуна према критеријумима у упоредно важећим колективним уговорима у Републици Србији који су били важећи у истом временском периоду на који се односи предметно потраживање тужиље, а који се односе на јавна предузећа.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду тако што је тужбени захтев тужиље одбио налазећи да се за утврђивање и обрачун плате тужиље, као и накнада и додатака по основу рада, примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама. Пошто посебан закон – Закон о платама у државним органима и јавним службама, у одредби члана 4. став 2. прописује да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, другостепени суд је закључио да та одредба посебног закона искључује примену опште норме и Закона о раду.

По оцени Врховног касационог суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Закон о раду у одредби члана 105. став 3. прописује да се под зарадом сматрају сва примања из радног односа осим примања из члана 14, члана 42. став 3. тачке 4. и 5, члана 118. став 1. тачке 1-4, члана 119, члана 120. тачка 1. и члана 158. тог закона. Према одредби члана 118. став 1. тачке 5. и 6. Закона о раду, запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и на регрес за коришћење годишњег одмора, а висина трошкова из става 1. тачка 5. тог члана мора бити изражена у новцу (став 2).

Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 86/19), прописао је начин утврђивања плате, додатака, накнада и осталих примања, поред осталог и за запослене у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Плату запослених у јавним службама одређује основна плата коју чини производ основице за обрачун плате (коју утврђује Влада) и коефицијента (утврђених актом Владе), додатака на плату прописаних тим законом (минули рад, прековремени рад, теренски додатак, рад ноћу и на дан државних и верских празника) и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате. Према одредби члана 4. став 1. тог закона, коефицијент плате изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а према ставу 2. коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.

Закон о јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 42/91... 83/14), прописује да се јавном службом у смислу тог закона сматрају установе, предузећа и други облици организовања утврђени законом који обављају делатност односно послове којима се обезбеђује остваривање права грађана односно задовољавање потреба грађана и организација, као и остваривање других законом утврђених интереса у одређеним областима. Ради обезбеђивања остваривања права утврђених законом и остваривања другог законом утврђеног интереса у области образовања, науке, културе, физичке културе, ученичког и студентског стандарда, здравствене заштите, социјалне заштите, друштвене бриге о деци, социјалног осигурања, здравствене заштите животиња, оснивају се установе. Установе, предузећа и други облици организовања за обављање делатности послова из члана 3. тог закона могу се основати према члану 4. тог закона. Република, аутономна покрајина и локална самоуправа средства за обављање делатности обеђује из буџета и других извора у складу са законом, па су запослени код тих послодаваца у поосебном режиму рада.

На основу одредбе члана 35. Посебног колективног уговора за запослене у установама предшколског васпитања и образовања чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, број 43/17) било је прописано (до 13.07.2020. године) да запослени има право на плату у складу са законом која се утврђује на основу: 1) основице за обрачун плата; 2) коефицијента; 3) додатака на плату и 4) обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате у складу са законом. Иста регулатива садржана је и у одредбама чл. 36. и 37. Посебног колективног уговора за запослене у установама предшколског васпитања и образовања чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 97/20, који је ступио на снагу 15.07.2020. године).

Дакле, регулатива обрачуна и исплате плата у јавним службама, у складу са нормама посебног закона, није истоветна регулативи обрачуна и исплате зарада према правилима која се примењују у општем радно-правном режиму, јер појам зараде у одређеним радним срединама и плате нема јединствено значење, што се директно одражава на различитост услова, начина и обима права на накнаду предметних трошкова. Обрачуном плате запосленима у јавним службама, применом посебних закона и општих аката, запослени на одређеним радним местима са најнижим коефицијентом, примају плату у нижем износу од минималне зараде и у тој ситуацији је вршена доплата до висине вредности минималне зараде. Међутим, исплатом плате запосленима у јавним службама у висини вредности минималне зараде, не активирају се правила општег радно-правног статуса према коме запослени који у складу са законом остварује право на исплату минималне зараде има право на увећану зараду и накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, у смислу одредбе чл. 108. и 118. Закона о раду. Горе наведени посебни прописи не предвиђају право на накнаду за исхрану и регрес за коришћење годишњег одмора, посебном нормом па тако ни Посебан колективни уговор за запослене у установама предшколског васпитања и образовања чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, број 43/17) ни Посебан колективни уговор за запослене у установама предшколског васпитања и образовања чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, број 97/20) не садрже одредбе које се односе на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, нити њихову висину. Те накнаде обухваћене су и садржане у коефицијенту за обрачун плате (члан 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама), што значи да се иста остварују кроз обрачун и исплату плате, због чега нема ни основа (упућујућих норми) да се примењују параметри из колективних уговора за запослене у јавним предузећима односно општег колективног уговора. Стога, према садржају наведених посебних закона, нема правне празнине по питању права на исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, због чега нема ни услова за супсидијерну примену Закона о раду (члан 2. Закона о раду), што значи да је тужбени захтев тужиље неоснован.

На основу Закључка усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 05.07.2022. године, запослени којима се плате исплаћују у висини вредности минималне зараде у јавним службама, као корисницима буџетских средстава, остварују право на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора по основу рада, применом коефицијента за обрачун и исплату плата, у ком је садржан додатак на име тих накнада и саставни је део коефицијента за сваког запосленог. Из тих разлога се наводима ревизије тужиље неосновано побија правилност примене материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1, члана 154. и члана 165. став 2. Закона o парничном поступку.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона o парничном поступку.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић