.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 2506/2023
04.10.2023. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Татјане Миљуш и Јасмине Стаменковић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији су пуномоћници Милентије Галовић и Миљан Тошић, адвокати из ..., против туженог „Аутопревоз Јањушевић“ ад Прибој, чији је пуномоћник Мирослав Дмитровић, адвокат из ..., ради исплате трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2592/22 од 14.03.2023. године, у седници одржаној 04.10.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2592/22 од 14.03.2023. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2592/22 од 14.03.2023. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу П1 11/21 од 25.01.2022. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу, на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада у периоду од 21.01.2016. године до 31.03.2017. године, исплати појединачно наведене месечне новчане износе са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног износа до исплате (све ближе одређено и опредељено овим ставом изреке). Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиљоцу накнади трошкове парничног поступка од 215.552,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2592/22 од 14.03.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у делу става првог изреке којим је обавезан тужени да тужиоцу на име трошкова превоза за долазак и одлазак са рада у периоду од марта 2016. године закључно са мартом 2017. године исплати појединачно наведене месечне износе са законском каматом, ближе одређено овим ставом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му за период од 21.01.2016. године закључно са фебруаром 2016. године, исплати појединачно наведене месечне новчане износе са законском затезном каматом, ближе одређено овим ставом изреке и одлучено је да одлука о трошковима парничног поступка остаје неизмењена.
Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени је изјавио ревизију побијајући је у усвајајућем делу одлуке о тужбеном захтеву због погрешне примене материјалног права и предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).
Применом члана 404. став 1. ЗПП, посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни суд цени у већу од пет судија.
Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23-други закон), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП јер не постоји потреба за уједначавањем судске праксе нити потреба новог тумачења права имајући у виду да jе o питању накнаде трошкова превоза тужиоца у конкретном случају одлучено у складу са правним ставом Врховног касационог суда донетим на седници Грађанског одељења од 05.04.2016. године. О захтеву тужиoца за накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада одлучено је уз примену материјалног права које не одступа од судске праксе, у којој је расправљено питање права запослених на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада и заузето становиште да им припада право на исплату ових трошкова у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Посебном ревизијом не може се побијати правноснажна пресуда због погрешне оцене изведених доказа (чиме се заправо оспорава утврђено чињенично стање) због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана као ни потреба за уједначавањем судске праксе или новог тумачења права. Осим тога, тужени уз ревизију не прилаже судске одлуке у којима је о истом чињенично-правном питању одлучено на другачији начин. Из наведеног разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради исплате трошкова превоза поднета је 07.09.2017. године, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 31.200,00 динара.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни суд нашао да је ревизија туженог недозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.
На основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа - судија
Звездана Лутовац, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
