Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4289/21 од 22.10.2021. године одбијена је жалба туженог и потврђена је првостепена пресуда у ставу трећем, четвртом и петом изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио благовремену ревизију са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, због погрешне примене материјалног права, потребе да се размотре правна питања у интересу равноправности грађана и због потребе уједначавања судске праксе.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је утврдио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној. Правноснажном одлуком другостепеног суда у побијаном делу обавезан је тужени да тужиоцу исплати износ од 72.200,00 динара на име неосновано неплаћеног дела отпремнине. Такође, одбијен је противтужбени захтев туженог којим је тражио да се обавеже тужилац да му исплати износ од 72.200,00 динара са припадајућом законском затезном каматом, а на име неотплаћеног зајма. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване побијане одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. Одлуке нижестепених судова засноване су на материјалноправним одредбама којима је регулисана отпремнина као институт радног права, па имајући у виду дату оцену правне природе ове накнаде и одредбе Закона о раду којима је предвиђена могућност послодавца да своје потраживање наплаћује од зараде запосленог, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе и новим тумачењем права, као ни разматрање правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. С тим у вези, нема потребе ни за разматрањем који рок застарелости се примењује на конкретно потраживање туженог, као питањем у интересу равноправности грађана, ни због потребе уједначавања судске праксе. Питање да ли одређено поступање представља дискриминацију је фактичко, а не правно питање, и није подобно за уједначавање судске праксе.

Врховни касациони суд је имао у виду нижестепене одлуке које је ревидент приложио уз ревизију, као и одлуке ревизијског суда, али налази да нису од утицаја на одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној имајући у виду да је другостепена одлука у сагласности са актуелном судском праксом Врховног касационог суда заузетом у идентичној чињеничноправној ситуацији.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу првом изреке применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Новелираном одредбом члана 404. став 3. ЗПП-а, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да вредност предмета спора побијаног дела пресуде износи 72.200,00 динара, што чини противвредност од 614,32 евра на дан подношења тужбе (24.12.2019. године), Врховни касациони суд налази да ревизија туженог није дозвољена у складу са цитираном одредбом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу изложеног, применом члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке.

Председник већа - судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић