Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Ревизија је дозвољена по члану 441. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), па је Врховни суд испитао побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП и утврдио да је ревизија неоснована.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је почев од 01.05.2012. године био запослен код туженог на радном месту ... на .../..., на неодређено време. Одлуком туженог од 15.10.2014. године утврђено је да се због смањеног обима посла условљеног смањењем обима продаје и активних купаца туженог, број извршилаца на овом радном месту смањује за два запослена. У оцени резултата рада запослених туженог од 15.10.2014. године, за посматрани период од 01.07.2014. године до 15.10.2014. године, утврђено је да је тужилац остварио лошије резултате у односу на остале запослене на истом радном месту. На основу овако спроведеног поступка тужиоцу је отказан уговор о раду оспореним решењем од 16.10.2014. године.

Нижестепени судови су закључили да је тужбени захтев за поништај решења, реинтеграцију и накнаду штете неоснован у смислу одредбе члана 179. став 1. тачка 5. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 75/14). Тужени је у складу са законом спровео процедуру након које је тужиоцу отказан уговор о раду, а у оквиру које је оцена резултата рада била основни критеријум за вредновање запосленог, на радном месту на коме је било више извршилаца, коме ће престати радни однос. Рад запослених је вреднован и квалитативно и квантитативно, а тужилац није приликом саслушања оспорио да је имао лошије резултате у односу на остале запослене на истом радном месту.

Другостепени суд је правилно оценио као неосноване наводе жалбе да су Правилник о организацији и систематизацији послова туженог и Правилник о раду туженог, оба општа акта од 22.09.2014. године, примењена ретроактивно на поступак вредновања резултата рада у периоду од 01.07.2014. године до 15.10.2014. године. Ово из разлога што су Правилник о раду туженог од 30.03.2009. године и све његове измене уредно истицане на огласној табли туженог, а одредба члана 64. овог Правилника је од основног текста 2009. године прописивала да се у поступку оцене резултата рада запослених узима временски период од 3 месеца.

Тужба у делу захтева за уплату доприноса за обавезно социјално осигурање одбачена је из разлога што постављени захтев не садржи означавање износа на које је потребно уплатити доприносе, нити у чију корист, па је овакав захтев неодређен и по њему се не може поступати.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одлучили да тужиоцу не припада тражена заштита.

У конкретном случају тужени, послодавац је због потребе рационализације запослених, условљене лошијим пословањем, донео одлуку о броју извршилаца за чијим радом је престала потреба, те је спровео поступак у коме је утврдио за којим је конкретно радником престала потреба, на основу унапред предвиђених критеријума. При томе, резултати рада запослених, као основни критеријум вредновани су у периоду од три месеца који је предвиђен важећим Правилником о раду туженог. Тужилац није довео у сумњу правилност вредновања, односно чињеницу да је у посматраном периоду он имао најлошије резултате у односу на упоредне запослене.

Наводима ревизије да је у парници по тужби ББ против туженог донета пресуда којом је поништено решење о отказу уговора о раду, без утицаја су на одлуку у овом спору, пошто се у свакој парници релевантне чињенице на основу одредби члана 231. ЗПП утврђују као резултат доказне активности странака. У предметној парници утврђено је да је члан 64. важећег Правилника о раду туженог у време вредновања резултата рада запослених предвиђао као релевантан тромесечни период који претходи оцењивања запослених, у складу са којом нормом је и поступљено у спроведеном поступку. Стога, чињенице које су утврђене као резултат расправљања у другој парници и примена материјалног права на тако утврђене чињенице од стране другостепеног суда, остају без утицаја на одлуку Врховног суда у овом спору.

Правилно је одбачена тужба у делу захтева за уплату доприноса у смислу члана 294. став 1. тачка 7. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић