Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је са туженом банком закључио уговор о кредиту 06.07.2015. године којим је одобрен кредит у износу од 80.000,00 динара са уговореним трошковима обраде кредита који су износили 1% од износа одобреног кредита. Приликом пуштања кредита у течај банка је обрачунала и наплатила тужиоцу фиксну накнаду за обраду кредитног заахтева према спорној уговорној одредби из члана 6. став 1. у износу од 800,00 динара, а у члану 21. Уговора је констатовано да су тужиоцу уручени план отплате и образац – преглед обавезних елемената отплате кредита, те да је корисник кредита разумео све одредбе уговора и општих услова пословања и да исти представљају сагласност воља уговорних страна.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев налазећи да је предметна уговорна одредба ништава, јер тужена није доказала да је тужиоца на јасан и недвосмислен начин упознала са трошковима кредита у понуди за закључење уговора, па је иста противна основним начела облигационог права. Другостепени суд је изразио супротно становиште налазећи да предметна уговорна одредба није ништава, јер је тужилац кроз понуду, план отплате кредита и преглед обавезних елемената уговора обавештен о врсти и висини накнаде која пада на његов терет, при чему банка није била у обавези да доказује структуру ове накнаде, па је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев у целини као неоснован.

По оцени Врховног касационог суда, становиште другостепеног суда је засновано на погрешној примени материјалног права.

Према члану 103. став 1. Закона о облигационим односима (ЗОО) уговор је ништав ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима и то ако циљ повређеног правила и закон не упућују на нешто друго и на ништавост се по члану 109. пази по службеној дужности.

По одредби члана 1065. Закона о облигационим односима, уговором о кредиту банка се обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором. Уговор о кредиту се закључује у писменој форми што значи да се у писаном тексту уговора мора утврдити износ кредитних средстава, као и услови давања, коришћења и враћања кредита (члан 1066. наведеног закона).

Право банке да обрачунава трошкове и накнаде банкарских услуга поводом закљученог уговора о кредиту произилази из члана 43. Закона о банкама, којим је предвиђена могућност јединственог начина обрачуна и објављивања трошкова, камата и накнада банкарских услуга и то нарочито по основу депозитних и кредитних послова. Ово прво банке је регулисано и подзаконским актима и то Одлуком о условима и начину обрачуна ефективне каматне стопе и изгледу и садржини образаца који се уручују кориснику („Службени гласник РС“ број 65/11), која је донета на основу одредаба Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“ беој 36/11 и 139/14) који се примењује од 05.12.2011. године, па тако и у конкретном случају с обзиром да је предметни уговор о кредиту закључен 06.07.2015. године.

Банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга у вези са реализацијом кредита, али је таква одредба уговора правно ваљана под условом да је понуда банке садржала врсту и висину свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита уз одређење да ли су фиксни или променљиви, а ако су променљиви – периоде у којима ће се мењати и начин измене, а што је прописано у одредби члана 17. став 4. тачка 10. Закона о заштити корисника финансијских услуга. Наведено обавештавање корисника у предуговорној фази засновано је на једном од основних начела заштите корисника (право корисника на информисање) и обухвата дужност банке да кориснику пружи информације и одговарајућа објашњења о условима који се односе на (између осталог) уговор о кредиту за који је показао интересовање (у даљем тексту: понуду), на начин који ће кориснику омогућити да упореди понуде различитих давалаца истих услуга и процени да ли ови услови одговарају његовим потребама и финансијској ситуацији, али који корисника ниједног тренутка неће довести у заблуду (чланови 5. тачка 3. и 17. став 1. наведеног закона).

Сагласно овим законским одредбама у наведеној Одлуци Народне банке Србије („Службени гласник РС“ број 65/11) ближе су утврђени изглед и садржина образаца на којима се понуда уручује кориснику, па је банка дужна да кориснику кредита пре закључења угоговора уручи понуду сачињену на одговарајућем обрасцу (образац 1Б- основни подаци о кредиту) који у тачки 3. обухвата трошкове кредита, а у тачки 3.3 врсту и висину свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита (очекивани трошкови у динарима исказују се у апсолутном износу).

У конкретном случају, према утврђеном чињеничном стању тужена банка није доказала да је тужиоцу, у складу са својом обавезом обавештавања корисника, у предуговорној фази уручила понуду за закључење уговора на прописаном обрасцу која је садржала врсту и висину свих накнада и других трошкова кредита. Такво поступање тужене банке противно је основним начелима заштите корисника из члана 5. Закона о заштити корисника финансијских услуга (праву на равноправан однос са даваоцем финансијске услуге и праву на информисање), па је предметна уговорна одредба изложена последицама ништавости, насупрот погрешном закључку другостепеног суда. Обавезни елементи уговора и план отплате кредита не могу имати значај понуде, јер се понуда уручује пре закључења уговора на прописаном обрасцу, а обавезни елементи и план отплате кредита уручују се уз примерак закљученог уговора (тачке 12 и 13 наведене Одлуке Народне банке Србије). Према члану 104. ЗОО тужена је у обавези да врати тужиоцу оно што је примила по ништавој уговорној одредби, због чега тужилац основано потражује наплаћени новчани износ са припадајућом законском затезном каматом у смислу чланова 210. и 214. ЗОО.

Тужилац је успео у поступку по ревизији па је на основу чланова 153. став 1, 163. став 2. и 165. став 2. ЗПП тужена обевезана да тужиоцу накнади трошкове ревизијског поступка који обухватају трошкове за састав ревизије од стране адвоката у износу од 18.000,00 динара према важећој Адвокатској тарифи, као и трошкове судске таксе за ревизију у износу од 3.800,00 динара и одлуку о ревизији у износу од 5.700,00 динара, према важећој Таксеној тарифи. Преиначењем одлуке другостепеног суда и одбијањем жалбе тужене, потврђена је првостепена пресуда која у себи садржи и одлуку о тршковима првостепеног поступка који су тужиоцу правилно одмерени и досуђени.

На основу члана 416. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић