Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Кзз 76/2012
15.11.2012. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

 

                        Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јанка Лазаревића, председника већа, Драгомира Милојевића, Миодрага Вићентијевића, Горана Чавлине и Љубице Кнежевић-Томашев, чланова већа, са саветником Врховног касационог суда Весном Веселиновић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног С.М., због продуженог кривичног дела фалсификовање и злоупотреба платних картица у саизвршилаштву из члана 225. став 4. у вези става 2., чл. 33. и 61. Кривичног законика, одлучујући о захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца Ктз бр. 777/12 од 26.09.2012. године, подигнутом против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 5239/11 од 15.11.2011. године, у седници већа одржаној у смислу члана 422. став 3. ЗКП, дана 15.11.2012. године, донео је

 

П Р Е С У Д У

 

                        УВАЖАВА СЕ захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца Ктз број 777/12 од 26.09.2012. године као основан, и УТВРЂУЈЕ да је правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 5239/11 од 15.11.2011. године повређен кривични закон из члана 369. тачка 4. Законика о кривичном поступку у вези чл. 66. став 3. Кривичног законика у корист окр. С.М.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        Пресудом Првог основног суда у Београду К. број 9516/10 од 06.07.2011. године, окривљени С.М. је, поред осталих оглашен кривим да је извршио продужено кривично дело фалсификовање и злоупотреба платних картица из члана 225. став 4. у вези става 2. КЗ у вези члана 33. и члана 61. КЗ, па је осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци. На основу члана 196. став 4. ЗКП окривљени је ослобођен од плаћања трошкова поступка и паушала те је одлучено да исти падају на терет буџетских средстава суда.

 

                        Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 5239/11 од 15.11.2011. године уважена је поред осталих жалба браниоца окривљеног С.М. само у делу одлуке о казни, па је преиначена првостепена пресуда у делу одлуке о кривичној санкцији тако што је другостепени суд окривљеном С.М. због извршења продуженог кривичног дела фалсификовање и злоупотреба платних картица из члана 225. став 4. у вези става 2. КЗ у вези члана 33. и члана 61. КЗ, изрекао условну осуду и то тако што му је утврдио казну затвора у трајању од 10 месеци и истовремено одредио да се ова казна неће извршити уколико окривљени за време проверавања од три године, од дана правноснажности пресуде, не учини ново кривично дело, док су жалба браниоца окривљеног у преосталом делу и жалба Првог основног јавног тужиоца у односу на овог окривљеног одбијене као неосноване и првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена.

 

                        Против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 5239/11 од 15.11.2011. године, и то у односу на део пресуде који се односи на окривљеног С.М., Републички јавни тужилац је подигао захтев за заштиту законитости због повреде кривичног закона из члана 369. тачка 4. ЗКП у вези члана 66. став 3. КЗ, са предлогом да Врховни касациони суд уважи захтев за заштиту законитости и утврди да је изрицањем условне осуде окривљеном С.М. насупрот одредби члана 66. став 3. КЗ учињена повреда кривичног закона из члана 369. тачка 4. ЗКП у корист окривљеног, јер није било услова за изрицање условне осуде због раније осуђиваности на казну затвора, за умишљајно дело, а није протекло пет година од изрицања претходне затворске санкције.

 

                        Врховни касациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 422. став 3. ЗКП-а, у одсуству обавештених Републичког јавног тужиоца, окривљеног С.М. и његовог браниоца, адвоката И.Б., на којој је размотрио списе предмета, заједно са наведеном правноснажном пресудом, па је, по оцени навода у захтеву за заштиту законитости, нашао:

 

                        Захтев за заштиту законитости је основан.

 

                        Врховни касациони суд налази да се основано захтевом за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца указује да је правноснажна пресуда Апелационог суда у Београду Кж1 5239/11 од 15.11.2011. године донета уз учињену повреду кривичног закона из члана 369. тачка 4. ЗКП у вези члана 66. став 3. КЗ, јер је другостепени суд одлучујући о кривичној санкцији прекорачио овлашћење које има по закону и то у корист окривљеног С.М.

 

                        Наиме, одредбом члана 66. став 3. Кривичног законика прописано је да се условна осуда не може изрећи ако није протекло више од пет година од правноснажности осуде којом је учиниоцу изречена казна затвора за умишљајно кривично дело.

 

                        Како из списа предмета и извештаја из казнене евиденције за окривљеног произлази да је исти правноснажном пресудом Општинског суда у Сомбору К. 558/08 од 04.12.2008. године која је постала правноснажна 05.06.2009. године, оглашен кривим због извршења кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци, то је очигледно да од 05.06.2009. године када је наведена пресуда Општинског суда у Сомбору постала правноснажна, до дана доношења пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 1183/11 од 15.11.2011. године, против које је подигнут захтев за заштиту законитости, није протекло више од пет година.

 

                        Стога је Апелациони суд у Београду тиме што је пресудом Кж1 5239/11 од 15.11.2011. године преиначио пресуду Првог основног суда у Београду К. број 9516/10 од 06.07.2011. године, тако што је окривљеном за предметно кривично дело изрекао условну осуду, иако од дана правноснажности претходне осуде којом је окривљеном изречена казна затвора за умишљајно кривично дело, није протекло више од пет година, поступио супротно одредби члана 66. став 3. КЗ и на тај начин прекорачио овлашћења која има по закону учинивши у корист окривљеног повреду кривичног закона из члана 369. тачка 4. ЗКП у вези члана 66. став 3. КЗ.

 

                        С обзиром да је у овом случају захтев за заштиту законитости подигнут на штету окривљеног, Врховни касациони суд је уважењем захтева само утврдио повреду закона у корист окривљеног не дирајући у правноснажну судску одлуку.

 

            Из изнетих разлога, а на основу члана 30. став 1. Закона о уређењу судова и члана 425. став 2. у вези става 1. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде.

 

Записничар-саветник                                                          Председник већа-судија

 

Весна Веселиновић,с.р.                                                           Јанко Лазаревић,с.р.