Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Указивање ревидента на битну повреду одредаба парничног поступка из тачке 12. наведног члана не представља разлог због кога се ревизија у смислу члана 407. став 1. ЗПП, може изјавити. Ревизијом се одређено не указује на друге повреде поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене на неодређено време на радном месту ... почев од 08.02.2010. године. Уговором о раду 01.04.2017. године одређено је да зарада која се утврђује тужиљи за послове које обавља не може бити мања од минималне зараде, док основна зарада тужиље на дан закључења уговора износи 33.578,00 динара. Уговором о раду од 10.10.2018. године основна зарада тужиље уговорена је у износу од 36.935,00 динара. Плата тужиље је у утуженом периоду била утврђена на основу основице за обрачун плата, коефицијената, додатака на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање и дела плате по основу дела учинка, а између осталог било је уговорено и право тужиље на накнаду трошкова и других примања у складу са законом и Посебним колективним уговором. До 01.09.2019. године, као дана закључења анекса број 1. уговора о раду од 10.10.2018. године тужиљи је плата обрачунава према коефицијенту 13,11, а означеним анексом је уговорен коефицијент за обрачун плате тужиље 13,57, док обрачун накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора није исказан. У спорном периоду тужени није организовао исхрану у току рада. Такође, Посебни колективни уговор за здраввствене установе чији је оснивач Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе из 2015, 2019. и 2020. године, који су били у примени у спорном периоду, нису предвиђали нити прописивали право запослених на накнаду наведених трошкова.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев сматрајући да тужиљи припада право на накнаду трошкова исхране у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у висини новчане накнаде сходно параметрима из Општег колективног уговора. У околностима када Посебни колективни уговор не садржи конкретну регулативу која утврђује висину ових накнада, нити их уопште прописује као право запослених, првостепени суд је оценио да се примењују општи прописи о раду и то члан 118. став 1. тачка 5. и 6. Закона о раду.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев којим је тужиља тражила исплату наведених накнада, закључујући да је тужиљи исплаћена плата према коефицијенту утврђеним у складу са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама, у којем су садржане и наведене накнаде, те да околност да висина трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора није уредносно исказана, не представља разлог због којег запослени може са успехом да тражи ову накнаду.

Неосновано се ревизијом указује да се наведени закључак другостепеног суда заснива на погрешној примени материјалног права.

Одредбом члана 2. став 2. Закона о раду прописано је да се његове одредбе примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено. С обзиром да је тужени јавна служба, то се по оцени Врховног суда на зараде и друга примања запослених код туженог примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01 са новелама).

Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 21/16 и др), одредбом члана 1. између осталог прописао је да се тим законом уређује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике, Аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, а чланом 4. став 2. наведеног закона прописано је да коефицијент за обрачун плате садржи додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, а у контексту наведених одредби закона, Врховни суд је нашао да је тужиљи износ накнаде за исхрану у току рада и регреса садржан у коефицијенту према коме је тужиљи исплаћивана плата у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, због чега нема право накнаду коју потражује постављеним тужбеним захтевом, обрачунатом према параметрима из Општег колективног уговора из 2008. године („Службени гласник РС“, бр. 50/2008 и 104/2008-Анекс II) а како је то правилно закључио и другостепени суд.

Супротно наводима ревизије, правилан је закључак другостепеног суда да се не може прихватити став првостепеног суда о методологији обрачуна тражених накнада. Није спорно да се из коефицијента основне плате за тужиљу од 13,57, у исплатним листама не види који проценат или номинални износ представљају наведене накнаде, али сама та чињеница не ствара основ за њихову исплату на начин како је то првостепени суд утврдио, нити подразумева да део тужиљиног коефицијента поуздано не садржи предметне трошкове.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка, за састав одговора на ревизију је одбијен, јер ови трошкови нису били нужни и неопходни за доношење одлуке по ревизији па је применом одредбе члана 165. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић