Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Тужиља у ревизији указује на битну повреду из одредбе члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, међутим, та битна повреда није разлог због ког ревизија може да се изјави на основу одредбе члана 407. став 1. тачка 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у периоду од 10.10.2016. године до 31.01.2020. године, била радно ангажована код туженог по основу више сукцесивно закључених уговора о обављању привремених и повремених послова. Почев од 19.09.2019. године тужиља је закључила уговор о обављању привремених и повремених послова на период од 01.10.2019. године до 31.01.2020. године, а потом више није била радно ангажована од стране туженог. Тужиља се изјаснила да је од почетка радног ангажовања у октобру 2016. године, код туженог обављала истоврсне послове.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиље одбили, налазећи да она, закључењем уговора о обављању привремених и повремених послова, није засновала радни однос код туженог, с обзиром да се такво радно ангажовање не сматра радним односом, при чему је тужени јавно предузеће основано од стране Републике Србије, па је корисник буџетских средстава, што произлази из одредбе члана 2. Закона о буџетском систему (''Службени гласник РС'', бр. 54/2009 ... 118/21). На основу одредбе члана 27.е) став 34. Закона о буџетском систему, корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2020. године, што значи да је, у спорном периоду, постојала забрана заснивања нових радних односа са новим лицима, без одређене сагласности комисије (члан 35. Закона о буџетском систему).

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 197. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 ... 95/2018), прописано је да послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са незапосленим лицем, запосленим који ради непуно радно време, до пуног радног времена и корисником старосне пензије (став 1.). Уговор из става 1.овог члана Закона, закључује се у писаном облику (став 2.). На основу одредбе члана 37. истог Закона, уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1.). Послодавац може да закључи један или више уговора о раду из става 1. тог члана Закона, на основу ког се радни однос са истим запосленим заснива за период за који, са прекидима или без прекида, не може бити дужи од 24 месеца (став 2.). Ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог Закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за који је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6.).

Тужени је јавно предузеће које је на основу одредбе члана 2. став 1.тачка 5. Закона о буџетском систему, корисник јавних средстава, па се у односу на њега примењују одредбе тог Закона. Законом о изменама и допунама тог Закона (''Службени гласник РС'', бр. 108/2013 од 06.12.2013. године), у члану 27.е) додати су нови ставови 34. и 35., којима је прописано да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2015. године, а изузетно од тог става Закона, радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење министарства. Наведена одредба члана 27.е), став 34. Закона о буџетском систему, новелирана је каснијим изменама и допунама (''Службени гласник РС'', бр. 142/2014 ... 149/2020), тако да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2016. године (''Службени гласник РС'', бр. 103/2015), затим до 31.12.2017. године (''Службени гласник РС'', бр. 99/16), до 31.12.2018. године (''Службени гласник РС'', бр. 113/17), до 31.12.2019. године (''Службени гласник РС'', бр. 95/18 ... 31/19), односно до 31.12.2020. године (''Службени гласник РС'', бр. 72/2019 ... 149/2020), на основу одредбе члана 105. Закона о буџетском систему, прописано је да ако су одредбе других закона, односно прописа у супротности са тим Законом, примењују се одредбе овог Закона.

У конкретном случају, тужиља је код туженог била радно ангажована у периоду од октобра 2016. године до 31.01.2020. године, по основу више сукцесивно закључених уговора о обављању привремених и повремених послова, а то је рад ван радног односа, те како је тужени јавно предузеће основано од стране Републике Србије и корисник буџетских средстава, следи да је правилан закључак нижестепених судова да нема услова за преображај радног односа тужиље у радни однос на неодређено време. Одредбе Закона о буџетском систему којима је прописана забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места, осим у изузетним случајевима уз сагласност надлежног органа Владе, су lex specialis у односу на одредбе Закона о раду, које прописују услове за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, у смислу одредбе члана 105. тог Закона, што значи да су нижестепени судови правилно одлучили одбијањем тужбеног захтева тужиље, па она неосновано у ревизији указује на погрешну примену материјалног права.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић