Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, побијајући је у ставу првом изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...10/23), Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чланом 372. истог закона, на коју ревизија указује, јер је другостепени суд ценио све околности конкретног случаја и правилно закључио да тужиља није учинила вероватним да без своје кривице није могла пре закључења главне расправе да достави и предложи доказе на околност власништва предметног аутомобила. Због наведеног, другостепени суд је одлучио о жалби тако што је прихватио чињенично стање утврђено првостепеном пресудом и за донету одлуку изнео правилне разлоге, у односу на које ревизија није основана. Наводи ревизије у вези са утврђеним чињеницама нису од значаја, имајући у виду да је чланом 407. став 2. ЗПП прописано да ревизија не може да се изјави због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља се према Уверењу о регистрацији возила Велике Британије од 16.01.2014. године, код Агенције за регистровање возача и возила, Извршне агенције Министарства за саобраћај Велике Британије, води као регистровани корисник возила марке „HUMMER“ регистарских ознака ... . Према наведеном документу тужиља је само одговорна за регистрацију и опорезивање возила. У рубрици С.4с наведеног уверења наведено је да исти не представља доказ о власништву. Син тужиље, ББ, наведеним возилом изазвао је саобраћајну незгоду, те је предметни аутомобил од њега одузет у кривичном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду, као средство извршења кривичног дела и превезен на паркинг простор ЈКП ''Старо сајмиште'' у Београду, где се и даље налази.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је применом одредби члана 154. и 155. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 37. Закона о основама својинскоправних односа, одбио тужбени захтев за враћање предметног аутомобила, из разлога што тужиља није доказала своју активну легитимацију, односно да је власник предметног аутомобила.

Одлучујући о жалби тужиље, другостепени суд је првостепену пресуду потврдио у делу одлуке о захтеву за враћање аутомобила тужиљи, док је у укинуо у преосталом делу и предмет у том делу вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

Чланом 37. став 1. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, број 6/80...„Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари (став 1). Власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог (став 2).

По оцени Врховног суда, неосновано се ревизијом указује да је закључак нижестепених судова у делу одлуке за повраћај ствари заснован на погрешној примени материјалног права.

Наиме, тужилац је дужан, у смислу члaна 37. Закона о основама својинско- правних односа, да докаже да је власник ствари чији повраћај тражи и да тужена неосновано држи ствари чији се повраћај тражи. Терет доказивања ових одлучних чињеница је на тужиоцу.

Код утврђеног да је тужиља на околност власништа у току поступка доставила само Уверење о регистрацији возила Велике Британије, у ком је изричито наведено да исто не представља документ о власништву и да је тужиља само регистровани корисник предметног возила, односно лице одговорнао за његову регистрацију и опорезивање, то су правилно нижестепени судови закључили да тужиља није активно легитимисана за подношење реивиндикационе тужбе у смислу члана 37. ЗОСПО, јер није доказала да је власник предметног возила, због чега је њен тужбени захтев за повраћај возила неоснован.

Приликом доношења одлуке овај суд је ценио и остале ревизијске наводе, али је оценио да су исти без утицаја на другачију одлуку суда, јер су у питању наводи који су истицани у жалби против првостепене пресуде, које наводе је другостепени суд правилно оценио као неосноване и за ту оцену дао јасне и довољне разлоге, које овај суд у свему прихвата. Између осталог, ревизијом се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и ставаља примедбе на оцену доказа, због којих се ревизија не може изјавити, према члану 407. став 2. ЗПП.

Приликом доношења одлуке, овај суд је имао у виду да је у ставу првом изреке другостепене пресуде наведено да је одбијена жалба туженог уместо жалба тужиље, али како се ради о очигледним грешкама у писању, које другостепени суд може исправити у складу са одредбама члана 362. Закона о парничном поступку, то наведене грешке нису утицале на правилност и законитост одлуке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић