Пресудом Вишег суда у Јагодини Гж 1907/22 од 18.08.2022. године, потврђена је првостепена пресуда а жалбе парничних странака одбијене као неосноване.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права и предложила одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, испуњени су услови за одлучивање о посебној ревизији тужене, ради уједначавања судске праксе, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), па је одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао правилност побијане пресуде, на основу одредбе члана 408. ЗПП и нашао да је ревизија тужене основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су 05.05.2010. године закључиле Уговор о дугорочном кредиту број ...-...-... којим је банка тужиоцу, као кориснику кредита, одобрила кредит у износу од 6.813,28 евра, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан пуштања кредита у течај. Чланом 6 Уговора корисник кредита је обавезан да пре пуштања средстава у течај, плати накнаду предвиђену Одлуком о субвенционисању каматних стопа из чл. 1. ст. 1 Уговора, у висини од 0,5 % од износа одобреног кредита (трошкови организовања и реализације кредита и трошкови обраде кредитног захтева) у износу од 34,07 ЕУР у динарској противвредности по средњем курсу НБС, на дан пуштања кредита у течај, по ком основу је тужена 05.05.2010. године наплатила од тужиоца износ од 34,07 евра у динарској противвредности.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да тужена у току поступка пред првостепеним судом није пружила доказе да је тужиоцу пре закључења уговора доставила понуду на основу које би тужилац био упознат са трошковима кредита који падају на његов терет, што је супротно основним начелима права из чл. 12, 15, 16, 46 и 47 ЗОО, из ког разлога је усвојен захтев тужиоца за поништај спорне одредбе уговора о кредиту, а тужена обавезана да тужиоцу врати новчани износ наплаћен по основу ништаве одредбе, у складу са одредбом члана 210. и 214 Закона о облигационим односима.

Врховни касациони суд не прихвата изнето правно схватање нижестепених судова, јер су погрешно примењене материјалноправне одредбе код одлучивања о ништавости спорне уговорне одредбе.

У конкретном случају, обавеза плаћања трошкова обраде кредита прописана спорном уговорном одредбом установљена је у складу са одредбом члана 4. став 4. Уредбе Владе Републике Србије о условима и критеријумима за субвенционисање каматне стопе за потрошачке кредите и кредите за правна лица, односно финансијски лизинг, за набавку одређених трајних потрошних добара у 2010. години („Службени гласник РС“, бр. 2/2010 и 6/2010). Том одредбом је прописано да укупни остали трошкови које банка, односно лизинг кућа, зарачунава на износ кредита односно финансијског лизинга, не могу бити виши од 0,5% једнократно. На тај начин учињена је општа понуда за закључење уговора у предметним кредитним средствима, која у свему испуњава услове прописане одредбом члана 33. Закона о облигационим односима. Услови прописани том Уредбом нису у колизији са правним стандардом, који се тиче савесности и поштења у закључењу уговора о кредиту. У складу са тако прописаним условима закључен је и предметни уговор о кредиту између парничних странака у коме је одредбом члана 6. прописана обавеза плаћања једнократне накнаде за трошкове оргнизовања и реализације кредита и трошкове обраде кедитног захтева у висини од 0,5% од одобреног износа кредита. Стога је ирелевантна чињеница да тужена није доставила тужиоцу посебну понуду, имајући у виду постојање цитиране Уредбе и уговором опредељене услове који су њиме прописани.

Из изнетих разлога на основу одредбе члана 416. став 1. ЗПП усвојена је ревизија тужене и побијане нижестепене пресуде преиначене у ставу другом изреке.

Тужена је успела у поступку по ревизији па јој, на основу одредбе члана 165. став 2. у вези члана 163. став 2, 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, припадају трошкови целог поступка. Износ трошкова одмерен је према опредељеном захтеву тужене и то: за заступање од стране пуномоћника адвоката на два одржана рочишта за главну расправу износ од по 10.500,00 динара, на име састава жалбе и ревизије износ од по 18.000,00 динара, применом Адвокатске тарифе важеће на дан предузимања тих радњи („Службени гласник РС“, бр. 37/21 од 14.04.2021. године). Туженој је признат и трошак судских такси и то: на жалбу и другостепену пресуду у износу од по 1.900,00 динара, на ревизију у износу од 3.800,00 динара и ревизијску одлуку у износу од 5.700,00 динара, према важећој ТТ. Трошак ПДВ-а није признат туженој јер није достављен рачун о извршеним адвокатским услугама, сагласно чл. 42. ст. 1 и 2 Закона о порезу на додату вредност.

Председник већа - судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Упрaвитељ писарнице

Марина Антонић