Странке су поднеле одговоре на ревизије.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), и утврдио да су ревизије неосноване.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени ББ закључили су брак ...1987. године, а неколико месеци након закључења брака, марта 1988. године отишли су на рад у Аустрију, где су прво време били смештени код родитеља тужиље у Бечу. Обоје су се запослили и осамосталили. Зараде су им биле приближно једнаке, тужиља је зарађивала у просеку око 1.200 евра, тужени ББ око 1.400 евра, с тим што су и додатно радили, а тужиља се бринула о домаћинству и деци. Временом су стекли стан у Бечу. Тужени ВВ и ГГ су родитељи туженог ББ, са којима је живео у породичном домаћинству пре закључења брака са тужиљом, и исти су поседовали породичну кућу са помоћним објектима, амбаре, штале, 10 хектара земље у месту ... у време закључења брака између тужиље и туженог ББ. Поред пољопривреде бавили су се и сточарством, а ради обраде земљишта имали су пољопривредну механизацију, два трактора и прикључне машине и пре него што су се тужиља и тужени ББ венчали. Од зараде коју су радом стекли у Аустрији, тужиља и тужени ББ сазидали су кућу за себе, на земљишту које се налази у оквиру истог дворишта где се налази породична кућа ББ, а које им је тужени ВВ поклонио. Тужиља и тужени ББ су своју породичну кућу саградили од сопствених средстава, новца који су зарадили у Бечу, а затим кућу опремили стварима које су купили од новца који су такође зарадили у Бечу. Поред куће, искључиво својим средствима саградили су и помоћне објекта уз кућу, зграду од 70 м2, која служи за смештај пољопривредних машина, гаражу са летњом кухињом од 87 м2 и котларницу од 20 м2. Тужени ВВ и ГГ су помагали приликом изградње наведених објеката надгледањем мајстора и спремањем хране, што нису били у обавези. Тужиља и тужени ББ су од својих средстава помагали туженима ВВ и ГГ, тако што су им приликом долазака на одморе остављали по 200, 300 или 400 евра, јер су њихови односи били добри. Тужиља и тужени ББ су туженима ВВ и ГГ купили и довезли половно комби возило из Аустрије, чију поправку и регистрацију је платио тужени ВВ, а комби је туженима ВВ и ГГ служио за превоз пољопривредних производа до пијаце. Тужени ВВ и ГГ су 1991. године купили нови трактор „Фергусон“ са прикључним апаратом – плугом. Тужени ВВ ГГ имају још једног сина, који је био запослен у Немачкој. Тужени ВВ и ГГ поред своје породичне куће сазидали су помоћну зграду на месту старе, која у нарави представља летњу кухињу. У довршавању овог помоћног објекта помагали су им тужиља и тужени ББ са фасадном циглом. Тужиља и тужени ББ бетонирали су двориште у оквиру ког се налази кућа тужиље и туженог ББ и кућа тужених ВВ и ГГ, а подигли су и ограду на бетонском платоу око дворишта. Величина и положај земљишта које је туженом ББ поклоњено утврђено је вештачењем од стране судског вештака геодезије. Вредност покретних ствари, покућства у кући тужиље и туженог ББ утврђен је од стране вештака трговинске струке, а пољопривредних машина и комби возила од стране судског вештака машинске струке. Вредност бетонског платоа и ограде утврђена је од стране судског вештака грађевинске струке, све према ценама на дан давања налаза. Тужиља и тужени ББ развели су се 2011. године. У листу непокретности бр. .. КО ... на к.п. бр. .. и .. у ул. ..., као власник земљишта уписан је тужени ВВ, као и на свим објектима на том земљишту, породичним кућама и помоћним зградама.

Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев тужиље у односу на предметне непокретности и утврдио да је тужиља сувласник са 1/3 на истима, налазећи да земљиште које је власништво туженог ВВ је послужило као база за стицање куће и помоћних објеката, да су тужиља и тужени ББ улагали своја средства, али да су то чинили и тужени ВВ и ГГ, како средства тако и рад, због чега је тужбени захтев за удео од још 1/6 одбио. Првостепени суд је обавезао тужене да тужиљи по основу њеног тековинског удела у вредности изведених грађевинских радова на изградњи једне помоћне зграде са подрумом и летњом кухињом на к.п. бр. .. КО ..., на подигнутој огради и бетонском платоу, све у КО ..., солидарно исплате износ од 709.681,59 динара са каматом налазећи да су у стицању истих учествовали тужиља и сви тужени. Што се тиче покретних ствари, првостепени суд је обавезао тужене да тужиљи на име њеног тековинског удела од ½ вредности покретних ствари исплате износ од 334.000,00 динара јер је утврдио да су исте купљене личним новцем тужиље и туженог ББ стечених у Аустрији све применом члана 171. ст. 1. и 2. и члана 180. ст. 1. и 2. Породичног закона.

Супротно наводима ревизија странака, по оцени Врховног суда правилно је другостепени суд након одржане расправе одлучио када је преиначио првостепену пресуду и делимично усвојио тужбене захтеве тужиље, правилном применом материјалног права.

Правилно је побијаном одлуком примењено материјално право када је преиначена првостепена пресуда и утврђено да је тужиља по основи стицања у брачној заједници са туженим ББ сувласник на непокретностима ближе описаним у ставу првом изреке другостепене пресуде, правилном применом члана 171, 180. и 187. Породичног закона и одређивањем удела тужиље у заједничком имовини у траженој висини од ½ идеаланих делова.

Наиме, имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину, како је то прописано чланом 171. став 1. Породичног закона. Када се има у виду наведена одредба Породичног закона, односно шта представља заједничку имовину супружника и утврђено чињенично стање, да су тужиља и тужени ББ кућу и помоћне објекте изградили на делу к.п. бр. .. ..., који им је поклонио тужени ВВ, да су их градили искључиво за себе и од својих средстава зарађених у Аустрији, то предметне непокретности представљају заједничку имовину тужиље и туженог ББ, јер су стечене поклоном и њиховим радом у току трајања заједнице живота. С тим у вези правилан је закључак другостепеног суда да су једнаки удели, правилном применом члана 180. став 2. Породичног закона. Стога су неосновани наводи ревизије тужених о погрешној примени материјалног права.

Супротно наводима ревизије, правилно је одлучио другостепени суд када је одбио, као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавежу тужени да јој по основу њеног тековинског удела од ½ вредности покретних ствари за опремање куће исплате новчану противвредност, правилном применом члана 179. и 180. Породичног закона. Наиме, покретне ствари за опремање куће коју су саградили тужиља и тужени ББ купљене искључиво из њихових средстава стечених током трајања брака и као такве представљају брачну тековину тужиље и туженог ББ односно њихову заједничку имовину, међутим тужиља не може тражити исплату противвредности тих ствари од туженог ББ јер у тренутку подношења тужбе нису били испуњени услови из члана 185. Породичног закона, док тужени ВВ и ГГ нису пасивно легитимисани.

Правилан је закључак другостепеног суда да тужиља нема право на исплату противвредности ¼ покретних ствари и то трактора, тракторске приколице, тракторског плуга, тракторске дрљаче и тракторске прскалице, ни на исплату ½ вредности комбија, с обзиром да тужиља није доказала да је учествовала у набавци истих и са којим износом.

Код утврђеног да је тужиља заједно са туженим ББ учествовала у завршетку изградње помоћне зграде са подрумом и летњом кухињом изграђеном на к.п. .. КО ..., која у бити представља помоћни објекат породичне куће тужених ВВ и ГГ, тако што су дате беле фасадне цигле преостале од изградње помоћних објеката које су тужиља и тужени ББ градили, те да је тужиља учествовала у плаћању бетонирања дворишта домаћинства у оквиру ког се налазе породична кућа тужиље и туженог ББ и кућа ВВ и ГГ, као и подизања ограде дворишта, која се састоји од парапета и ограде, те како је тужиља допринела увећању вредности имовине тужених, то јој припада право на облигационоправно потраживање према туженима, сразмерно њеном доприносу, па имајући у виду утврђену вредност ограде са радовима и материјалом, бетонског платоа са амортизацијом, правилан је закључак другостепеног суда да тужиљи припада ¼ вредности изведних радова. Стога је правилно одлучио другостепени суд када је делимично усвојио тужбени захтев тужиље за износ од 117.419,56 динара, а одбио за износ у преосталом. С тим у вези, другостепени суд је правилном применом члана 180. став 2. Закона о облигационим односима обавезао тужене да тужиљи на овај износ плате камату почев од дана пресуђења, а одбио за период од 14.08.2012. године па до пресуђења.

На основу изнетог, Врховни суд налази да је правилном применом материјалног права тужбени захтев тужиље делимично усвојен, па је применом члана 414. став 1. ЗПП одлучено као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић