Против правноснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужиља, због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба ЗПП из члана 374. став 1. и став 2. тачка 12. ЗПП.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП и закључио да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити су учињене друге битне повреде на које се у ревизији тужиље указује.

Према утврђеном чињеничном стању, супруг тужиље, сада пок. ББ, који је преминуо током парничног поступка, био је у радном односу код тужене као војно лице. Тужиља и пок. ББ су се лечили од стерилитета. Одлуком гинеколошког конзилијума Војно-медицинске академије број .. од 02.06.2006. године, одобрено је њихово укључивање у проблем асистиране репродукције. У том тренутку тужиља је имала 50 година, а пок. ББ 52 године. Трошкови лечења приликом првог покушаја су прихваћени од стране Фонда за социјално осигурање војних осигураника у Београду, на основу профактуре коју је издала Приватна гинеколошка болница у Београду, након чега је започета медицинска процедура. Први покушај је био успешан, али је у петом месецу дошло до спонтаног побачаја. Други покушај вештачке оплодње је био 2007. године, при чему су тужиља и њен супруг сами извршили уплату трошкова процедуре у износу од 1.600 евра, у динарској противвредности док су путни и други трошкови рефундирани од стране Фонда у износу од 800.918,00 динара. Други покушај није био успешан. Током 2008. године уследио је трећи покушај а трошкове процедуре су, у истом износу на рачун приватне клинике, уплатили тужиља и њен сада пок. супруг, али и овај покушај није био успешан. Пок. ББ као носилац осигурања тражио је од тужене рефундацију путних трошкова, смештаја за трећи покушај лечења. Током 2008. године, против сада пок. ББ поднета је кривична пријава од стране Војне полиције ВП бр.3162/5 Врање, те је формиран предмет пред Основним судом у Врању Ку бр.206-1, а због кривичног дела превара из члана 208. Кривичног закона. Против пок. ББ, поднета је оптужница од стране ОЈТ у Врању Кт бр.651/08 од 30.03.2009. године јер је на основу упутнице која је важила за први покушај лечења, захтевао од тужене исплату путних трошкова на релацији ... – Београд – ... дневнице и хотелски смештај за супругу (тужиљу) и себе као пратиоца. Захтев за исплату трошкова у вези трећег покушаја лечења стерилитета није исплаћен из разлога што је против пок. ББ био покренут кривични поступак. Пок. ББ је правноснажном пресудом Основног суда у Врању К 46/14 од 22.05.2015. године ослобођен од оптужбе. Након неуспешног трећег покушаја 2008. године, тужиља и пок. ББ нису наставили са лечењем стерилитета методом вантелесне оплодње из финансијских разлога. Због свега овога тужиља се јавила неуропсихијатру јер је доживела стрес због неуспелог лечења и судског кривичног поступка који се водио против њеног супруга. Користила је антидепресиве и анксиолитике и хипнотике и лечење још увек траје. Нарушен је квалитет њеног живота, душевно пати, те душевне патње су јаког интензитета и трајног карактера.

При овако утврђеном чињеничном стању, имајући све то у виду, посебно чињеницу да тужиља пати што се није остварила као родитељ, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље основан. Имајући у виду процедуру којом се руководила, првостепени суд налази да има доприноса тужиље у погледу неблаговременог узимања упута. Тужена је одговорна за штету у смислу члана 154. и 155. ЗОО. Имајући у виду одредбу члана 200. ЗОО, првостепени суд налази да укупан обим нематеријалне штете због нарушавања људског права на материнство износи 1.000.000,00 динара, те да имајући у виду чињеницу да је допринос тужене 30% тј. 300.000,00 динара, то је тужиљи досудио 300.000,00 динара, док је у преосталом делу тужбени захтев одбио као неоснован.

Другостепени суд није прихватио овакву правну аргументацију тужиље, већ је првостепену пресуду преиначио и одбио тужбени захтев као неоснован. Закључио је да након другог неуспелог покушаја, да успостави успешну вантелесну оплодњу, тужиља није испоштовала процедуру која се огледала у обраћању изабраном лекару Војној здравственој установи примарне здравствене заштите ради регулисања упутнице за даље лечење брачног стерилитета нити је од специјалне клинике тражила профактуру за четврти покушај вантелесне оплодње односно за наставак лечења брачног стерилитета, што се може подвести под њено пасивно понашање. Без активног понашања тужиље и пок. ББ, тужиља није могла самостално вршити рефундацију трошкова за вантелесну оплодњу односно уплату одговарајућег износа за четврти покушај вантелесне оплодње. Иако је од стране тужилаца одузета комплетна документација везано за њихово лечење, та околност није оправдање за пок. ББ да туженој поднесе захтев за рефундацију трошкова вантелесне оплодње за други и трећи покушај, али и да од тужене добије упут за четврти покушај. Стога нема одговорности тужене за чињеницу да није настављено са процедуром вантелесне оплодње с обзиром да не постоји одлука тужене да им се ово право ускраћује.

По оцени Врховног суда, правилна је одлука другостепеног суда. Иако другостепени суд наводи одређене додатне разлоге у прилог оправдања своје одлуке, Врховни суд налази да се правна аргументација везано за одбијање тужбеног захтева тужиље огледа у чињеници да ЗОО, нити пак неки други специјални закон није предвидео могућност накнаде овог вида нематеријалне штете. Осим тога, то што тужиља и њен супруг ББ при другом и трећем покушаја вантелесне оплодње нису узимали упут, већ су након тога испостављали рачуне није основ за обавезу тужене да им накнади штету. Тужиља је имала могућност да се обрати надлежном органу ради достављања документације на основу које би добила упут и за четврти покушај, али то није учинила. Чињеница да је документација, од стране Службе војне безбедности, од тужилаца била заплењена не значи да се нису могли обратити тим органима да им се омогући добијање те документације или оверених копија, како би могли остварити своја права узимања упута. Такав захтев тужиља и њен сада пок. супруг ББ нису подносили, а нису га подносили ни изабраном лекару захтев при ВП ради добијања одговарајућих упута. Због тога се наводи из ревизије не могу прихватити као основани у смислу да су тужиља и њен пок. супруг били онемогућени да добију одговарајуће упуте, ради одлазак на четврти покушај вантелесне оплодње.

Сходно напред изнетом, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић