Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 5474/23 од 06.06.2024. године, преиначена је првостепена пресуда тако што је тужбени захтев о коме је одлучено у целости усвојен, те тужени обавезан да тужиоцима надокнади парничне трошкове од 434.250,00 динара са законском затезном каматом од извршности до исплате и трошкове жалбеног поступка од 148.500,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је, позивом на члан 404. ЗПП, благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 404. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија дозвољена због потребе уједначавања судске праксе.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у складу са чланом 408. ЗПП и утврдио да је ревизија основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, сви тужиоци су били запослени код правног претходника туженог у организационом делу „Колубара Метал“ и сви су 04., односно 05.02.2015. године на основу понуде послодавца закључили анексе уговора о раду, чију ништавост у овој парници траже у делу којим је утврђен коефицијент за обрачун основне зараде. Пре него што је учинио понуду, послодавац је 16.01.2015. године донео Одлуку о измени и допуни Одлуке о организацији и систематизацији послова РБ „Колубара“ д.о.о. Лазаревац и Огранак „Колубара Метал“ Вреоци број 2-01-186 и 30.01.2015. године Одлуку о изменама Одлуке о коефицијентима послова РБ „Колубара“ д.о.о. Лазаревац број 2-01-414 - која је истог дана ступила на снагу, односно чија је исправка ступила на снагу 02.02.2015. године. Овим општим актима послодавца предвиђена је измена у систематизацији радних места, као и коефицијенти за обрачун основне зараде на сваком од радних места, у складу са којима су тужиоци закључили анексе уговора о раду.

Првостепени суд налази да је тужени испунио законом прописане услове из члана 171. став 1. тачке 1. и 5. Закона о раду, по којима запосленом може бити понуђена измена уговорених услова рада, ради премештаја запосленог на други одговарајући посао због потреба процеса и организације рада, као и ради промене елемената за утврђивање основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и других примања запосленог која су садржана у уговору о раду у складу са чланом 33. став 1. тачка 11. тог закона. Тужени је радна места тужилаца и опис њихових послова ускладио са Одлуком о изменама и допунама Одлуке о систематизацији послова од 16.01.2015. године, а уједно је дошло и до промене елемената за утврђивање основне зараде и тужиоцима утврђен нови коефицијент послова у складу са Одлуком о изменама одлуке о коефицијентима послова од 30.01.2015. године. Ови општи акти правног претходника туженог нису оспорени у законом предвиђеном поступку пред Уставним судом. Из наведених разлога, на основу одредби чланова 9. став 2, 104. став 2, 171. став 1, 172. став 1. и 193. став 1. Закона о раду, као и чланова 103. и 109. Закона о облигационим односима, првостепени суд одбија тужбени захтев као неоснован. Наводи тужилаца да је 27.01.2015. године закључен Посебан колективни уговор за „Електропривреду Србије“, чијим чланом 32. је уговорено да се промена коефицијента не може вршити без писане сагласности синдиката оцењени су као неосновани, пошто је тај Колективни уговор ступио на снагу 07.02.2015. године, након ступања на снагу Одлуке о измени коефицијената, па није постојала обавеза прибављања сагласности синдиката као услова законитости измене обрачуна основне зараде.

Другостепени суд не прихвата становиште првостепеног суда, налазећи да је правни претходник туженог поступио противно забрани злоупотребе права, односно да је закључењем спорних анекса поступао супротно добрим пословним обичајима, што води основаности постављених тужбених захтева. Наиме, када је закљученим Колективним уговором 27.01.2015. године послодавцу забрањено да самостално утврђује коефицијенте, чињеница да је послодавац након тога донео опште акте и доставио понуде тужиоцима за закључење Анекса уговора о раду, без претходно прибављене сагласности синдиката, указује на противправно понашање које подлеже санкцији ништавости.

По становишту Врховног суда, у конкретном случају нема места ретроактивној примени одредбе члана 32. Посебног колективног уговора који је ступио на снагу 07.02.2015. године, пошто у време доношења општих аката послодавца, односно закључења спорних анекса, сагласност синдиката није била формални услов за измену коефицијента за обрачун основне зараде запослених.

Стога, супротно становишту другостепеног суда, спорне одредбе анекса нису ништаве, пошто су коефицијенти послова утврђени у складу са Одлуком о изменама и допунама Одлуке о систематизацији послова од 16.01.2015. године, након чега је дошло до промене елемената за утврђивање основне зараде Одлуком о изменама и допунама Одлуке о коефицијентима послова од 30.01.2015. године. Тужиоци су понуде послодавца за закључење анекса, које имају основ у овим општим актима прихватили, па када су анекси уговора о раду закључени пре ступања на снагу Посебног колективног уговора за Електропривреду Србије, нема места ретроактивној примени одредби тог Колективног уговора.

Разлози на којима је првостепени суд засновао своју одлуку су због тога у целости прихватљиви и за ревизијски суд.

Правилно је првостепени суд одлучио о парничном трошковима, применом члана 153. ЗПП. На основу одредби чланова 165. став 2. и 154. ЗПП, туженом су досуђени оправдани трошкови ревизијског поступка, које чини награда за састав ревизије од 49.500,00 динара. Туженом није признат трошак на име ПДВ, јер није приложио рачун о извршеној адвокатској услузи за поднету ревизију, сагласно одредбама члана 42. ставова 1. и 2. Закона о порезу на додату вредност („Службени гласник РС“ бр. 84/04 ... 138/22).

Из изнетих разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Станковић,с.р.

За тачност отправка

заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић