Према утврђеном чињеничном стању, странке су родитељи малолетног ВВ, рођеног ...2015. године и малолетног ГГ, рођеног ...2017. године. Брачна заједница странака прекинута је током маја 2022. године, када се тужени иселио из стана број .. у улици ... број .. у ..., купљеном у току брака странака, на којем је тужени у катастру непокретности уписан као власник. Тужиља је са заједничком децом наставила да користи означени стан, у чему их тужени не омета. Тужиља нема у својини други усељиви стан. Правноснажном делимичном пресудом П2 969/22 од 29.05.2023. године разведен је брак странака и одлучено да ће тужиља у односу на оба малолетна детета самостално вршити родитељско право.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом члана 194. Породичног закона одбио тужбени захтев којим је тражено да се у корист малолетне деце и тужиље, као родитеља који самостално врши родитељско право, до пунолетства деце установи право становања на предметном стану. По становишту тог суда, није испуњен први услов за конституисање права становања јер тужиља има право својине на усељивом стану који је купљен током брачне заједнице странака и зато се сматра њиховом заједничком имовином, без обзира што је у катастру непокретности извршен упис права својине само туженог. Поред тога, по налажењу првостепеног суда, у конкретном случају није угрожен ни најбољи интерес малолетне деце јер тужени не може самостално, без сагласности тужиље, располагати предметним станом као њиховом заједничком имовином, а не омета тужиљу и децу у његовом коришћењу.

Другостепени суд је у том делу преиначио првостепену пресуду и у корист малолетне деце странака и тужиље установио право становања. По становишту тог суда, право становања прописано чланом 194. Породичног закона је законодавна мера за остварење права детета на дом, како би му се обезбедили животни услови потребни за његов развој, зајемчени чланом 27. Конвенције о правима детета, а као лична службеност је недељиво и терети целу ствар.

По налажењу Врховног суда, нису основани наводи ревидента да је другостепена пресуда у побијаном делу донета погрешном применом материјалног права.

Смисао права становања, предвиђеног чланом 194. Породичног закона, је првенствено заштита права на стамбени простор малолетног детета (потом и родитеља који врши родитељско право). Из садржине те одредбе произилази да се оно установљава на стану чији је власник други родитељ (који не врши родитељско право). Међутим, циљ тог правног института - да се заштити право малолетног детета на дом, говори у прилог става (заступљеног у судској пракси) да се право становања може конституисати и на стану у сусвојини (са опредељеним идеалним уделима) родитеља детета, односно сусвојини родитеља који не врши родитељско право и трећег лица, тако да не постоје законске сметње да се право становања установи и на предметном стану на којем странке - родитељи малолетног ВВ и малолетног ГГ, имају право заједничке својине са неопредељеним уделима (члан 171. став 1. Породичног закона).

Због тога нису основани наводи ревидента да је погрешно примењен члан 194. став 1. Породичног закона јер је стан на којем је конституисано право становања у заједничкој својини странака, као и наводи о погрешној примени трећег става наведеног члана. Околност које тужени износи - да се иселио из предметног стана и закупио други стан, као и да самостално отплаћује два кредита узета за куповину и реновирање стана, док тужиља не плаћа ни комуналне услуге за стан који користи са децом, не могу се подвести под правни стандард „очигледна неправда“, због којег се не би могао прихватити захтев за право становања.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић