Врховни суд је испитао побијану пресуду у границама прописаним одредбом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности нити су пак учињене битне повреде поступка на које се у ревизији тужиље указује. 

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у својству продавца са туженом у својству купца закључила уговор о купопродаји непокретности – стамбено пословне зграде у ... на адресу улица ... број ... . Предметни уговор је у име и за рачун тужиље као продавца закључио њен пуномоћник ВВ. Уговор је закључен у облику јавнобележничке исправе потврђене (солемнизоване) и уредно је потписан од стране пуномоћника тужиље и тужене. Уговором је утврђена купопродајна цена за наведену непокретност у висини од 150.000 евра. У уговору је констатовано да је купац пре потписивања уговора продавцу исплатила износ од 50.000 евра. Остатак купопродајне цене тужиља је наплатила из средстава одобреног кредита у динарској противвредности од 11.758.140,00 динара и то дана 07.05.2021. године. Предметна непокретност предата је у државину купцу а на њој су у катастру непокретности уписани тужиља и њен супруг, као титулари заједничке имовине супружника са уделом 1/1. Тужиља потражује износ од 50.000 евра у динарској противвредности наводећи да јој назначени износ никада није исплаћен ни њој ни њеном пуномоћнику иако је у уговору констатовано да је пре закључења и овере уговора тај износ исплаћен.

При овако утврђеном чињеничном стању првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље. Закључио је да из писаног солемнизованог уговора о купопродаји произлази да је изричито наведено да је купац продавцу пре потписивања уговора исплатила део купопродајне цене у износу од 50.000 евра. Тај доказ суд је ценио у корелацији са осталим доказима а имајући у виду да је сама тужена пред судом изјавила да је део купопродајне цене од 50.000 евра исплатила пре потписивања уговора. Како тужиља није доказала да назначена исплата није извршена и да наводи из уговора о исплати дела купопродајне цене нису тачни то је закључио да је тужена у целости испунила своју обавезу из уговора и сходно члану 17. став 1, члану 148. став 1, члану 454. став 1, члану 295. став 1. и члану 305. став 1. ЗОО тужбени захтев одбио као неоснован.

Другостепени суд је у свему прихватио правну аргументацију првостепеног суда налазећи да је исти правилно закључио на основу изведених доказа да је тужена исплатила тражени износ 50.000 евра пуномоћнику тужиље пре потписивања уговора о купопродаји, те да је стога правилан закључак о неоснованости тужбеног захтева тужиље. При томе, другостепени суд закључује да је неоснован навод тужиље да та исплата није по закону могла да се изврши на руке и да пуномоћник тужиље није имао овлашћење да прими тај део купопродајне цене имајући у виду чињеницу да у току поступка тужиља није ни предложила да се изведе доказ увидом у пуномоћје за закључења уговора. Закључио је да је првостепени суд правилно оценио да се не може прихватити исказ сведока ВВ који је био пуномоћник тужиље да није примио износ од 50.000 евра и да није читао уговор о купопродаји пре потписивања јер је нелогично да исти као лице у својству пуномоћника пре потписивања уговор није прочитао имајући у виду да се ради о уговору велике вредности.

По оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова о неоснованости тужбеног захтева тужиље.

Правилно су нижестепени судови закључили да тужиља није доказала да део купопродајне цене од 50.000 евра није исплаћен пре потписивања уговора. У уговору који је закључен пред јавним бележником јасно је назначено да је извршена исплата од 50.000 евра пре потписивања уговора. Околност да ли је та исплата могла да се врши на овакав начин и да ли је пуномоћник тужиље имао овлашћење да прими назначени новац, не може суд ценити у овом поступку нити је пак тужиља приложила пуномоћје и пружила доказе да њен пуномоћник ВВ који је у поступку саслушан као сведок, није имао овлашћење да новац прими у име тужиље. Терет доказивања тих чињеница био је на тужиљи, а те чињенице тужиља није доказала тј. није пружила доказе у прилог својих тврдњи.

Стога се не могу прихватити наводи из ревизије тужиље да су нижестепени судови погрешно извели закључак о неоснованости тужбеног захтева а ово из разлога што су нижестепени судови тај закључак извели на основу оцене изведених доказа. Чињеница да ли је тај износ новца могао бити исплаћен на руке пуномоћнику тужиље, не може бити предмет оцене у овом поступку већ може бити предмет оцене код неког другог органа који испитује да ли је тиме прекршена нека одговарајућа императивна норма или не. Стоји чињеница да је у уговору назначено да се купопродајна цена има исплатити на рачун продавца или на рачун овлашћеног пуномоћника. Други део новца тако и јесте исплаћен а констатација да је раније исплаћено 50.000 евра пуномоћнику тужиље на име купопродајне цене, те да није исплаћен преко рачуна не доказује да та исплата није извршена, јер ни у самом уговору није констатовано да је та исплата извршена преко одговарајућег рачуна. Стога су нижестепени судови правилно закључили да је тужбени захтев тужиље неоснован.

На основу напред изложеног, Врховни суд је применом члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић