Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 169/24 од 22.01.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 1450/22 од 03.10.2023. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужиља је дала одговор на ревизију тужене и предложила да се иста одбаци као недозвољена.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11...10/23) Врховни суд је оценио да нема места одлучивању о ревизији као изузетно дозвољеној на основу одредбе става 1. тог члана, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новим тумачењем права.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља као цивилно лице ради у служби у Војсци Србије у Сектору ..., Орган за ..., Управа Војномедицинске академије, где је распоређена на радно место радника за ... Према налазу и мишљењу судског вештака тужиљи је у утуженом периоду исплаћивана основна зарада мања од законом прописане минималне зараде, па је у том периоду утврђена висина разлике између исплаћене основне зараде од стране тужене и основне зараде у висини минималне зараде за тужиљу. Такође, вештачењем је утврђена разлика минулог рада, као и висина војног додатка.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, применом одредби материјалног права цитираних у образложењу, усвојио тужбени захтев у целости. По становишту тог суда, тужиља има право на минималну зараду као и сви други запослени у Републици Србији, без обзира на то ко им је послодавац, јер је реч о социјалној категорији предвиђеној законом ради заштите егзистенције запослених, а такође има право и на исплату износа разлике између исплаћеног минулог рада и војног додатка од 15% с обзиром да основицу за обрачун увећане зараде представља основна зарада.

Другостепени суд је одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду у целости са образложењем да сви запослени на територији Републике Србије имају право на исплату минималне зараде према одредбама Закона о раду, а како Закон о војсци Србије није регулисао питање минималне зараде за запослене у Војсци Србије, то се и на ту радну средину и категорију запослених имају применити одредбе о минималној заради предвиђене Законом о раду. Такође, основна зарада тужиље као основица за обрачун на основу увећања по основу минулог рада, рада на дане државних празника и војног додатка од 15%, била је нижа од минималне зараде, те тужиљи припада право на разлику минулог рада, рада на дане државних празника и војног додатка од 15% на утврђену разлику између исплаћене основне зараде и основне зараде у висини минималне зараде.

Изложено правно становиште другостепеног суда прихвата и ревизијски суд.

Законом о Војсци Србије прописано је да цивилна лица на служби у Војсци Србије, даном њеног ступања на снагу, постају војни службеници или војни намештеници по поступку предвиђеном прописом који донесе министар одбране у року од 30 дана од ступања на снагу тог закона (члан 194. став 1. и 2). Када је реч о цивилним лицима запосленим у војним установама које обављају производну и услужну делатност, односно послују по принципу стицања и расподеле добити, наведеним законом је предвиђено да ће Влада уредити услове, начин и поступак трансформације тих установа, као и права и обавезе у њима запослених цивилних лица, с`тим што ће до ступања на снагу тог прописа она задржати права и обавезе из радног односа према Закону о Војсци Јуогославије (члан 195. став 1. и 2).

Влада Републике Србије је донела Уредбу о трансформацији војних установа које обављају производну и услужну делатност по принципу стицања и расподеле добити и о правима и обавезама цивилних лица у служби у Војсци Србије запосленим у тим установама. Одредбом члана 9а наведене Уредбе прописано је да цивилна лица запослена у тим војним установама, до завршетка њихове трансформације, остварују права и обавезе из радног односа у складу са Законом о Војсци Србије, а права на исплату плате, накнада и других примања, као и стамбено обезбеђење у складу са прописима којима се уређују пословање тих установа.

Према члану 19. став 1. Правилникa о расподели добити и зарада цивилних лица у војној установи „Дедиње“ од 10.04.2006. године, цивилном лицу у установи припада војни додатак због посебних услова рада под којим врши службу у Војсци у висини од 15% од основне плате. С`обзиром да трансформација Војне установе „Дедиње“ није окончана, тужиља још увек није стекла статус војног службеника или војног намештеника да би се на њу могао применити Правилник о платама и другим новчаним примањима професионалних припадника Војске Србије („Службени гласник Републике Србије“ број 28/11 и 10/17) којим је предвиђен војни додатак од 20% (члан 24. став 2).

Право на плату за обављени рад је Уставом зајемчено право предвиђено чланом 60. став 4. Устава Републике Србије. То је и најважније имовинско право запосленог, због чега у потпуности претеже приватноправни елемент над јавноправним елементом у радном односу у ком је држава послодавац. Због тога, оно ужива директну судску правну заштиту, чије испуњење не подлеже никаквим законским ограничењима. Минимална зарада представља законски минимум и има за циљ да се обезбеди заштита запосленог ради задовољавања његових егзистенционих и социјалних потреба. Република Србија је ратификовала Конвенцију Међународне организације рада број 131. о утврђивању минималних надница, којом је прописано да минималне наднице имају законску снагу и да се не могу смањивати. Сходно томе, смисао и циљ одредбе члана 111. Закона о раду, произилази из интереса запосленог чија зарада не може бити нижа од минималне зараде.

О директној судској заштити права запосленог на плату за обављени рад као Уставом зајемченог права и најважнијег имовинског права и у ситуацији кад постоји радни однос запосленог са државом, изјашњавао се и Уставни суд (одлука Уж 7156/2014 од 11.12.2014. године). Исти суд се изјашњавао и о праву запосленог на миминалну зараду, као законски минимум који има за циљ да обезбеди задовољење његових егзистенционалних потреба, како са становишта ратификоване Конвенције Међународне организације рада број 131. тако и са становишта одредбе члана 111. Закона о раду (одлука Уж 8873/2014 од 29.09.2016. годние). У том контексту, нема одступања побијане другостепене пресуде у делу којим је одбијена жалба тужене ни од одлука ревизијског суда донетих у истим чињенично-правним споровима, због чега не постоји потреба да се о посебној ревизији тужене одлучује ради уједначавања судске праксе или ради новог тумачења права.

По оцени Врховног суда, у погледу правноснажне одлуке о тужиљином захтеву за исплату разлике до минималне зараде, не постоје разлози због којих би требало дозволити одлучивање о посебној ревизији тужене, у смислу члана 404. ЗПП.

У споровима о новчаним потраживањима из радног односа о дозвољености ревизије одлучује се као у другим имовинско-правним споровима, према вредности предмета спора побијаног дела, у смислу члана 403. став 3. ЗПП. Вредност предмета спора дела другостепене пресуде који се побија ревизијом тужене износи 342.639,76 динара и очигледно је нижи од динарске противвредности од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, меродавног за довзољеност ревизије у смислу наведене одредбе.

Због тога је применом члана 410 став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић