све са законском затезном каматом од последњег дана у месецу за претходни месец до исплате, у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да на име трошкова целог поступка исплати тужиљи износ од 213.456,00 динарa у року од 15 дана од достављања преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лесковцу П1 268/2020 од 27.09.2022. године, ставом првим изреке, одбијен је приговор стварне ненадлежности тог суда. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев за накнаду штете за период од 01.04.2017. до 31.12.2019. године у висини разлике између исплаћене зараде и износа минималне зараде у укупном износу од 223.748,62 динара, са означеном законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, одбијен је тужбени захтев за накнаду штете за период од 01.04.2017. до 31.12.2019. године у висини разлике између припадајућег и исплаћеног додатка на зараду по Закључку Владе РС 05 број 120335-2007-14 од 25.12.2008. године у укупном износу од 101.591,88 динара, са означеном законском затезном каматом. Ставом четвртим изреке, констатовано је повлачење тужбе за накнаду штете у висини трошкова превоза. Ставом петим изреке, обавезана је тужиља да накнади туженој трошкове поступка од 27.000,00 динара.

Пресудом Апелацоног суда у Нишу Гж1 5342/2022 од 21.12.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужиље и потврђена означена првостепена пресуда у ставу другом, трећем и петом изреке. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова одговора на жалбу.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је, због погрешне примене материјалног права, благовремено изјавила ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија).

Тужена је поднела одговор на ревизију.

По оцени Врховног суда, посебна ревизија у овом спору је дозвољена ради уједначавања судске праксе, због чега је применом члана 404. ЗПП одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о оспореној пресуди у складу са чланом 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код тужене од 16.05.1990. године на радном месту „радник ...“ у Секретаријату за општу управу и заједничке послове. Решењем тужене од 26.03.2019. године, утврђен јој је коефицијент од 6,93 за обрачун плате, који се увећава 0,4 % за сваку годину стажа. Тако обрачуната и исплаћена плата увећавана је по основу радног ангажовања запослених на Косову и Метохији за 50%, по Закључку Владе Републике Србије 05. бр. 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године. Плата која је тужиљи исплаћена у спорном периоду од 01.04.2017. до 31.12.2019. године (без увећања за 50% по основу наведеног закључка), била је нижа од минималне зараде, а такође и примљени тзв. „косовски додатак“ од припадајућег. Висина разлике зараде, као и висина разлике додатка на плату (тзв. „косовски додатак“) утврђена је у првој варијанти налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке. По другој варијанти тог налаза, исплаћена плата увећана за 50% била је виша од минималне зараде.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев јер је тужиљи обрачунавана и исплаћивана плата у складу са чланом 5. став 1. и 6. Закона о платама службеника и намештеника у органима аутономне покрајине и локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 113/17 ... 86/19), која је уз увећање од 50% по означеном Закључку Владе Републике Србије од 25.12.2008. године у спорном периоду била виша од минималне зараде из чл. 111. и 112. Закона о раду.

Ревизијски суд не прихвата изложено становиште нижестепених судова јер сматра да је засновано на погрешној примени материјалног права.

Тужиља, сходно члану 5. став 2. Закона о платама службеника и намештеника у органима аутономне покрајине и локалне самоуправе, има право на минималну зараду. Поред тога, по Закључку Владе Републике Србије од 25.12.2008. године, тужиља има право и на увећање припадајуће плате у висини од 50% месечно. Тужиљи је у спорном периоду обрачунавана и исплаћивана плата у износу мањем од минималне зараде и на тај износ је вршено увећање од 50% месечно по наведеном Закључку Владе Републике Србије. Такав обрачун није правилан. Тужиља је имала право на исплату минималне зараде и право на увећање од 50% обрачунато на тај износ. Плата исплаћена тужиљи у спорном периоду била је нижа од износа који се добија обрачуном и применом минималне зараде уз увећање исте за 50% месечно, због чега тужиља има право на утужену разлику плате.

Следствено изложеном, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке - пресуде нижестепених судова преиначене и усвојен тужбени захтев у висини утврђеној налазом вештака (прва варијанта), који тужена страна није оспорила.

Одлука о трошковима целог поступка, садржана у трећем ставу изреке, донета је применом члана 165. став 2. у вези са чл. 153. став 1. и 154. ЗПП. Тужиља је успела у спору и зато има право на накнаду трошкова поступка за састав тужбе и поднеска у износу од по 9.000,00 динара, жалбе и ревизије по 18.000,00 динара, заступања на два одржана рочишта по 10.500,00 динара, трошкова вештачења од 8.000,00 динара, судске таксе за тужбу, првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду у износима од по 16.307,00 динара, ревизију у износу од 32.614,00 динара и одлуку по ревизији у износу од 48.921,00 динара.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић