Против правноснажне пресуде донете у другом степену, благовремену и дозвољену ревизију је изјавила тужиља, због битних повреда одредаба парничног поступка учињених пред другостепеним судом и погрешне примене материјалног права (ревизија се погрешно позива на одредбе ЗПП ''Службени гласник РС'' бр. 72/2011...10/2023).

У својим одговорима на ревизију, тужени су оспорили ревизијске наводе и предложили да Врховни суд ревизију тужиље одбаци односно одбије.

Одлучујући о основаности ревизије и испитујући побијану пресуду у смислу члана 399. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), осим у погледу ревизијског цензуса који је прописан одредбом члана 23. Закона о изменама и допунама ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 55/14), Врховни суд је одлучио да ревизија није основана.

Побијана пресуда није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. релевантног ЗПП на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности. Неосновано је указивање ревидента на битну повреду поступка из члана 361. став 1. у вези са чланом 8. ЗПП учињену пред другостепеним судом. Члан 8. ЗПП регулише оцену доказа и које ће чињенице суд узети као доказане. Чињенице су утврђене током првостепеног поступка и не могу бити предмет побијања у ревизијском поступку сагласно одредби члана 398. став 2. релевантног ЗПП. Неоснован је ревизијски навод да је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. ЗПП, која је учињена у поступку пред другостепеним судом у вези са чланом 382. став 1. ЗПП. Другостепена пресуда садржи образложење прописано наведеном законском одредбом. Другостепени суд је у образложењу одлуке оценио жалбене наводе и навео разлоге које је узео у обзир по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању на ком су засноване нижестепене пресуде, тужиља је супруга сада пок. ГГ (преминуо ...2004. године) са којим је брак закључила 20.2.2001. године. Поред ње, законски наследници су тужени ББ као усвојени син и ДД, син оставиоца, који је у току овог поступка преминуо, те је у односу на њега поступак обустављен. Чињеница очинства у односу на ДД утврђена је у судском поступку 1960. године. Тужени ББ није имао сазнања о томе да је пок. ГГ имао ванбрачног сина, већ је за то сазнао тек на дан када је ГГ сахрањен ...2004. године.

Утврђено је да је тужени ББ годинама (од почетка 1992.) издржавао оца од средстава које је обезбеђивао радом у Немачкој, тако што му је новац слао преко адвоката у месечним износима од 600 ДЕМ. Његови усвојитељи су стекли спорни стан у Новом Саду по уговору о откупу од 19.05.1992. године. Између ГГ као поклонодавца и туженог ББ као поклонопримца, закључен је Уговор о поклону од 12.10.1999. године који је за предмет имао предметну непокретност уз задржавање права плодоуживања. Тужиља је закључила брак са ГГ како би након његове смрти могла да наследи његову пензију. Она је упознала оставиоца у току 1999. године, када је он већ био тешко болестан, а са циљем да се стара о њему и домаћинству уз новчану накнаду. Временом је тужиља задобила његово поверење, када су закључи брак, али је ГГ наставио да плаћа тужиљи накнаду за рад.

У предметном стану, након смрти ГГ наставила је да живи тужиља са члановима своје породице. Договор тужиље и туженог је подразумевао да стан тужиља може користити све док купац стана, тужена ВВ, не затражи од ње да се исели. Тужени ББ је још за време живота свог оца одлучио да спорни стан прода како би од добијене купопродајне цене решио своје стамбено питање у Немачкој. Тужену ВВ је познавао још од 1980. година, те су неколико дана након смрти ГГ, постигли договор о закључењу купопродајног уговора који је за предмет имао промет спорног стана у Новом Саду. Купопродајни уговор су закључили и оверили у Општинском суду у Новом Саду дана 30.1.2004. године. Уговорена је купопродајна цена од 2.100.000,00 динара, коју је купац исплатила у две рате, део цене одмах по закључењу уговора, а преостали део закључно са 29.08.2004. када су о исплати сачинили потврду. Одмах по закључењу уговора извршена је примопредаја кључева. Тужена је платила порез на пренос апсолутних права, те реализовала упис права својине у своју корист код РГЗ СКН Нови Сад. Затим је од тужиље захтевала да се исели из стана и преда јој посед, што је тужиља одбијала добровољно да учини, због чега је тужена против ње иницирала парницу за исељење подношењем тужбе дана 20.09.2004. године. Пресуда у овом поступку постала је правноснажна 22.05.2006. године и она је послужила за покретање извршног поступка у току ког се тужиља иселила из спорног стана дана 14.9.2006. године.

Тужиља сматра да је купопродајни уговор од 30.1.2004. године ништав правни посао будући да је закључен противно циљу који има купопродајни уговор, јер циљ уговарача није био промет непокретности, већ осујећење права нужних наследника на заоставштини пок. ГГ. Такође, тужиља тужбом тражи и утврђење повреде права на нужни наследни део и исплату, што је довела у везу са закључењем уговора о поклону од 12.10.1999. године, а који део захтева није предмет ове ревизије.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови закључују да тужиља у поступку није доказала да је заједнички циљ тужених уговарача био осујећење других законских наследника на нужни наследни део, те да нема услова за примену чл. 51. и 52. Закона о облигационим односима, будући да је уговор сачињен у прописаној форми, извршен у целости, купопродајна цена је исплаћена, а купац је ступио у државину и реализовао стечено право уписом у јавну евиденцију о непокретности. Осим тога, другостепени суд је становишта и да тужиља нема правни интерес да указује на ништавост уговора о купопродаји, посебно јер је захтев за повреду права на нужни део везала за облигационоправни захтев.

Ревизијом се оспорава изнето становиште нижестепених судова. Ревидент истиче да су судови погрешно применили одредбе члана 66. и одредбу члана 109. став 1. ЗОО.

Правилно су нижестепени судови на утврђено чињенично стање применили материјално право када су закључили да тужбени захтев за утврђење ништавости предметног уговора о купопродаји није основан. У конкретном случају, тужиља није доказала да је предметни уговор привидан односно закључен у циљу осујећења права законских наследника. Предметни уговор о купопродаји садржи све што је прописано одредбом члана 454. став 1. Закона о облигационим односима.

Нису спорни ревизијски наводи да је ради оцене пуноважности побијаног уговора са становишта његовог основа (causa) и привидности на коју указује тужиља, било неопходно утврдити све околности које су довеле до закључења уговора, испитати њихов значај и природу, и на основу тога закључити да ли се ради о симулованом правном послоу чији је основ незаконит како то тврди тужиља. Управо је ради оцене пуноважности побијаних правних послова према одредбама члана 51, 52, 53. и 66. Закона о облигационим односима и утврђивања свих битних чињеница, првостепени суд извео доказ саслушањем сведока, па је из њихових исказа утврдио да је тужени ББ још за време живота свог оца одлучио да прода стан како би од добијене купопродајне цене решио своје стамбено питање. Такође, утврђено је и да је тужена ВВ исплатила купопродајну цену, платила порез на пренос апсолутних права, те реализовала упис права својине у своју корист код РГЗ СКН Нови Сад. Затим је од тужиље захтевала да се исели из стана и преда јој посед, што је тужиља одбијала добровољно да учини, због чега је против ње иницирала парницу за исељење у којој је успела и налази се од 2006. године у поседу предметне непокретности. Дакле, разлог за закључење побијаног уговора нема свој основ у побуди тужених да осујете права законских наследника.

Имајући у виду да се суштина ревизијских разлога састоји у оспоравању оцене изведених доказа, њиховој сублимацији и утврђењу чињеничног стања чију правилност ревизијски суд нема овлашћења да цени, Врховни суд закључује да су нижестепени судови правилно применили материјално право, те да изјављена ревизија није основана.

Како је утврђено да не постоје разлози на које суд пази по службеној дужности, нити разлози на које је указано ревизијом, Врховни суд је применом члана 405. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић