Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1392/2022 од 20.04.2022. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20) прописано је да се посебна ревизија може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу два истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије цени Врховни касациони суд у већу од пет судија.

У конкретном случају, правноснажном пресудом је одлучено о тужбеном захтеву који се односи на накнаду зараде за остварени прековремени рад по путним налозима и накнаду зараде за остварени прековремени рад без путних налога, а за период од 01.01.2016. године до 31.12.2017. године, на име накнаде зараде за остварени ноћни рад по путним налозима и накнаде зараде за остварени ноћни рад без путних налога, за период од 01.08.2016. године до 30.11.2017. године, на име неисплаћене увећане зараде за рад у дане државних празника који су нерадни дани за месец април 2017. године и за уплату доприноса. Врховни суд налази да у овом случају нису испуњени услови да би се дозволило одлучивање о посебној ревизији тужиоца ради разматрања питања од општег интереса, нити је потребно ново тумачење права и уједначавања судске праксе, с обзиром да је о овим правима тужиоца одлучено у складу са одредбама Закона о раду, Анекса Посебног колективног уговора за државне органе, Закона о превозу путника у друмском саобраћају, као и Правилник о садржини, издавању и вођењу путних налога и евиденцији о издатим путним налозима који прописују обавезу самог возача и начин вођења путних налога за путничко возило. Позивање ревидента на пресуду Врховног касационог суда Рев2 2247/2016 од 19.06.2020. године не представља разлог за уједначавање судске праксе с обзиром да се не ради о идентичном чињеничном стању у ситуацији када у конкретном случају тужилац као возач није водио евиденцију сходно Правилнику о садржини, издавању и вођењу путних налога и евиденцију о издатим путним налозима.

Како по оцени Врховног суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, то је одлучено као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 31.12.2018. године, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 123.674,66 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано и новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија тужиоца недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић