Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж2 325/24 од 12.06.2024. године, ставом првим изреке, одбио као неосноване жалбе тужиља и тужених и потврдио пресуду Основног суда у Смедереву П2 2714/19 од 26.01.2024. године. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви тужиља и тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, благовремене ревизије изјавили су: тужиље због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, и тужени ВВ, из свих законских разлога.

Решењем П2 714/2019 од 30.10.2024. године, првостепени суд је прекинуо поступак у односу на туженог ВВ, у смислу одредбе члана 214. тачка 1. Закона о парничном поступку, имајући у виду да је он преминуо 20.10.2024. године. Због тога Врховни суд није одлучивао о његовој ревизији, у смислу одредбе члана 224. став 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 18/20), у вези одредбе 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23).

Врховни суд је испитао побијану пресуду, одлучујући о ревизији тужиља у односу на тужену ГГ, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, у вези одредбе члана 202. Породичног закона (''Службени гласник РС'', бр. 18/05 ... 6/2015), па је утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом тужиља се не указује на неку другу битну повреду прописану одредбом члана 407. став 1. тачке 2. и 3. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља АА је унука, а тужиља ББ снаха тужене ГГ, која је дуго година, са својим супругом, сада пок. ВВ, живела у ... а само повремено су долазили у Србију. Односи парничних странака су поремећени због неразрешених имовинских односа који се тичу куће у ... у Ул. ..., у којој су тужиље живеле. ВВ је према тужиљама испољавао насиље, па му је, решењем Основног суда у Смедереву НП 270/19 од 05.09.2019. године, продужена хитна мера забране контактирања и приласка жртвама, овде тужиљама, а која је изречена наређењем ПУ Смедерево ПУ бр. 19784/2019-1-3 од 04.09.2019. године, за још 30 дана. Иако конфликтна ситуација постоји и између тужиља и тужене ГГ, тужиље нису доказале своје тврдње о насилном понашању тужене ГГ према њима, при чему ни надлежни Центар за социјални рад Смедерево, у свом налазу и мишљењу није указао да се у понашању те тужене препознају елементи насиља. Тужена ГГ је нарушеног здравственог стања, инвалидски пензионер са 80% инвалидитета.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиља за одређивање мера заштите од насиља у породици у односу на тужену ГГ, одбили, налазећи да оне своју тврдњу да је та тужена испољавала насиље према њима нису доказале, посебно имајући у виду године старости и инвалидност те тужене, услед чега она не може бити физичка претња тужиљама које су знатно млађе, док њихови вербални сукоби нису испољени у интензитету који би оправдавао одређивање тражених мера заштите, у смислу одредбе члана 197. став 1. Породичног закона.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Насиље у породици прописано је одредбом члана 197. став 1. Породичног закона, тако што је то понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. У ставу 2. те одредбе Закона, наведени су поједини облици насиља у породици, између осталог, наношење или покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиства или наношења телесне повреде члану породице или њему блиском лицу, ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима, вређање, као и свако друго друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање.

У конкретном случају, између парничних странака постоји конфликт произашао из нерешених имовинских односа у погледу куће у ... у Ул. ..., који се погоршао након што се тужена, заједно са супругом ВВ, вратила са привременог рада у ... у Србију. Међутим, тужиље нису доказале своју тврдњу да је тужена према њима испољила такав облик насиља који налаже пружање одговарајуће заштите кроз изрицање породично-правних мера. Сврха заштитних породично-правних мера је да се њиховом применом спречи поновно извршење насиља у породици, да се обезбеди заштита физичког и психичког интегритета, здравља и личне безбедности члана породице изложеног насиљу, као и да се отклоне околности које погодују или подстичу понављање насиља. На основу утврђеног чињеничног стања, у конкретном случају, закључак нижестепених судова о томе да тужена ГГ у односу на тужиље није испољила такав облик насиља који налаже изрицање породично-правних мера, наводима њихове ревизије није доведен у сумњу.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредбе члана 207. Породичног закона, имајући у виду његов исход.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић