Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), по оцени Врховног суда, у овом случају нису испуњени законом прописани услови за одлучивање о ревизији тужилаца, као о изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе и ново тумачење права.

Предмет тражене правне заштите је захтев за накнаду штете за коју тужиоци тврде да су претрпели незаконитим и неправилним радом органа тужене - судије Вишег суда у Новом Саду у предмету К 32/14. Правноснажном пресудом, одбијен је тужбени захтев јер тужиоци нису доказали основ одговорности тужене према члану 172. Закона о облигационим односима. Наиме, сама чињеница да је Врховни суд преиначио пресуду Вишег суда у Новом Саду К 32/14 од 24.11.2020. године, није довољна да докаже да је поступање судије било незаконито или неправилно, нити се поступање првостепеног суда које је супротно правном схватању вишег суда може сматрати незаконитим неправилним радом. У конкретном случају уколико орган поступа у оквиру законских овлашћења не може бити одговоран за погрешно правно тумачење прописа. Ово и код чињенице да тужиоци нису доказали да су претрпели штету у висини потраживаних износа.

Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима странака, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, јер правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања и околности сваког случаја. Разлози ревизије се делом односе на битне повреде одредаба парничног поступка због чега се посебна ревизија не може изјавити. Одлука Врховног суда Рев 2173/19 на коју се тужиоци у ревизији позивају не указује на другачији правни став. Имајући у виду наведено не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, па овај суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, за одлучивање о посебној ревизији тужилаца, и из тих разлога, донета је одлука као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

По члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 14.12.2023. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде цени се у односу на сваког тужиоца појединачно, с обзиром на то да они нису јединствени и нужни супарничари, у смислу члана 210. ЗПП. Побијана вредност спора у односу на тужиоца АА износи 4.195.897,00 динара, тужиљу ББ износи 420.931,00 динара и тужиоца ВВ износи 211.723,00 динара. Ови појединачни износи, према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представљају динарску противвредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра на дан подношења тужбе, то је Врховни суд, применом члана 403. став 3. ЗПП, нашао да ревизија тужилаца није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић