Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права са позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Врховни суд је оценио да су испуњени услови из члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, ради уједначавања судске праксе, будући да је Врховни касациони суд у више одлука изразио став поводом захтева за накнаду материјалне штете поводом потраживања које је признато у стечајном поступку, а не ради се о наплати трошкова за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и неисплаћених зарада, који став се разликује од израженог у побијаној пресуди.

Због тога је на основу члана 404. ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.

Одлучујући о основаности ревизије у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је бивши радник и акционар „Slap group – fabrika u Čačku“ а.д. Београд, чији је правни претходник основан као друштвено предузеће, које је у регистру Трговинског суда било уписано са искључивим друштвеним капиталом све до доношења решења Трговинског суда у Чачку Фи 403/03 од 16.06.2003. године којим је у регистар уписана промена оснивача, тако што су уписани друштвени капитал и акцијски капитал. Над наведеним предузећем, решењем Привредног суда у Београду Ст 4558/2010 од 27.10.2010. године отворен је стечајни поступак. У тренутку отварања стечајног поступка Агенција за приватизацију Републике Србије је имала 69,99% учешћа у акцијском капиталу. Тужиља је у стечајном поступку пријавила своја потраживања благовремено, а по основу неисплаћене дивиденде и неисплаћене распоређене добити за 2000, 2001, 2002. и 2003. годину под бројем ... која су јој призната закључком о листи утврђених и оспорених потраживања у укупном износу од 1.035.885,47 динара, у трећем исплатном реду, а на основу правноснажних и извршних пресуда. Решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 345/18 од 16.04.2018. године, усвојен је приговор за убрзање поступка предлагача, овде тужиље, па је утврђено да је у поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст 4558/10 повређено право предлагача на суђење у разумном року и наложено је поступајућем судији да у року од 4 месеца предузме све мере како би се стечајни поступак окончао у најкраћем року. Међутим, стечајни поступак, који траје дуже од 10 година, није окончан. Дужина трајања указује да поступак неће бити окончан у оквиру разумног рока, а тужиља није наплатила своје потраживање.

При овако утврђеном чињеничном стању, нижестепени судови су закључили да је тужбени захтев основан. Ово из разлога што је решењем Привредног суда у Краљеву Р4 Ст 345/18 од 16.04.2018. године утврђено да је тужиљи у стечајном поступку у предмету Ст 4558/10 повређено право на суђење у разумном року и да тужиља и даље није наплатила своје потраживање које јој је признато у стечајном поступку. Капитал који је Агенција за приватизацију пренела акцијском фонду је 70% друштвеног капитала, а у време покретања стечајног поступка над наведеним предузећем 27.10.2010. године, Агенција за приватизацију је имала 69,99% учешћа у акцијском капиталу. На овакав начин тужиљи је повређено право на имовину. Како је тужена Република Србија власник већинског друштвеног капитала имајући у виду и одредбу Протокола 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и став Европског суда за људска права од 29.01.2013. године изражен у предмету Маринковић против Србије, закључено је да је тужена држава Србије одговорна за дугове предузећа под државном управом, чак и када је предузеће радило као приватно лице када је извршна судска одлука постала правноснажна и ако је приватизација касније поништена.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су погрешно применили материјално право, услед чега је дошло и до непотпуно утврђеног чињеничног стања, што је исходовало неопходност укидања нижестепених одлука.

Наиме, право на мирно уживање имовине прописано је одредбом члана 58. Устава Републике Србије и чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода тако што је гарантовано сваком физичком и правном лицу неометано уживање своје имовине и прописано је да нико не може бити лишен своје имовине осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/2015), у одредби члана 31. прописује да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективно (став 3).

На основу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, правно лице одговара за штету које његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

Према Закључку Грађанског одељења Врховног касационог суда усвојеном у седници одржаној 27.09.2019. године, Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остале неизвршена и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року.

Међутим, у погледу извршних поверилаца који не спадају у горе наведену категорију, већ се ради о физичким и правним лицима која имају „комерцијална“ потраживања, нужно је утврђење узрочно-последичне везе између повреде права на суђење у разумном року и ненаплаћеног потраживања, као и да је искључиви разлог немогућности наплате потраживања неадекватно поступање суда. Дакле, тужиља је била дужна, везано за комерционално потраживање (приход по основу дивиденди) да докаже да је дужник у тренутку покретања поступка стечаја имао довољно новчаних средстава у својој имовини и да је тужиља поштујући редослед исплате, могла да се наплати да је суд ефикасно поступао и предузимао делотворне радње у циљу наплате њеног комерционалног потраживања, прописане одговарајућим законом који је примењиван у поступку наплате.

Из садржине списа произилази да тужиља потражује и одређени износ са каматом по основу рада, а део потраживања (са каматом) чини комерционално потраживање (по основу добити на име власништва на акцијама).

У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду напред изнете наводе и по истима ће поступити. Најпре ће утврдити који део од траженог износа припада категорији која потиче из права из радног односа (колика је главница а колика камата на тај део - јер се из извештаја Привредног суда у Београду Ст 4558/10 од 12.03.2013. године то не види), а за који износ није потребно доказивати узрочно-последичну везу у погледу основаности потраживања, затим који део износа са каматом се односи на комерцијално потраживање (приход од дивиденде) и за тај део потраживања утврдиће да ли је у моменту отварања стечајног поступка и након тога, стечајни дужник имао довољно средстава – имовине из којих је тужиља могла наплатити своје потраживање, и након правилне оцене свих изведених доказа донеће закониту одлуку.

Имајући у виду напред изнето, на основу члана 416. став 2. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић