Предмет спора је захтев тужиље за накнаду материјалне штете проузроковане повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку.

Одредбом члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Према ставу 3. те одредбе, одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективна.

Редовни судови у споровима за накнаду имовинске штете, настале због потпуног или делимичног неизмирења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остала неизмирена и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, следе правне ставове изражене у одлукама Европског суда за људска права и одлукама Уставног суда. Применом ставова тих судова успостављена је одговорност Републике Србије за обавезе привредних друштава која не уживају довољну институционалну и оперативну независност од државе, и то без утврђивања узрочно-последичне везе између повреде права на суђење у разумном року и настале штете. Тај став садржан је и у Закључку Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, донетог у поступку решавања спорног правног питања СПП 6/2016, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Узрочно-последична веза између повреде права на суђење у разумном року и настале имовинске штете нужно се мора утврђивати у случају када ненаплаћено потраживање не потиче из радног односа, као и у случајевима када то потраживање постоји према извршним, односно стечајним дужницима - правним лицима која нису основана на бази друштвеног или државног капитала (допуна Закључка Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, усвојена на седници Грађанског одељења тог суда од 27.09.2019. године).

У конкретном случају, тужиљино потраживање потиче из радног односа са стечајним дужником „Беобанка“ ад Београд, у висини дела који је остао ненаплаћен у стечајном поступку, а правноснажним решењем утврђено је да је тужиљи у том поступку повређено право на суђење у разумном року. Стечајни дужник је привредни субјект који је у време настанка тужиљиног потраживања пословао са државним капиталом - одлуком Агенције СРЈ за осигурање депозита бр. 33-2001 од 05.07.2001. године, донетом у поступку санкције „Беобанке“ ад Београд, све до тада емитоване акције тог привредног друштва оглашене су неважећим, чиме су престала сва права акционара, а Агенција за осигурање депозита на дан отварања стечаја постала је њихов власник.

У стечајном поступку тужиљи је признато новчано потраживање само у висини главног дуга, без обрачунате и приписане затезне камате. Зато су за дозвољеност посебне ревизије тужене ирелевантни наводи да није утврђена структура тужиљиног потраживања, односно да ли је у исто урачуната и затезна камата и по којој методи је обрачуната.

Из наведених разлога, с`обзиром да у овом спору нема правних питања од општег интераса или у интересу равноправности грађана, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Према одредби члана 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда у поступку у спору мале вредности ревизија није дозвољена, због чега је, на основу члана 413. тог закона, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић