Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4296/22 од 08.02.2023. године, одбијена је као неосновна жалба туженог, потврђена првостепена пресуда и одбијен захтев тужене за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Предмет тражене правне заштите је захтев тужиоца за исплату разлике накнаде на име трошкова исхране у току рада у утуженом периоду, а побијаном пресудом правноснажно је одлучено усвајањем тужбеног захтева. Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као о изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. ЗПП, јер пресуђењем у овој парници није одступљено од судске праксе, у којој је расправљено питање права запослених код туженог на накнаду трошкова за исхрану у току рада у висини уговореног нето износа те накнаде (без умањења за порезе и доприносе по принципу обрачуна бруто зараде). Ради се о ситуацији када акти послодавца не прецизирају да ли се уговорена новчана вредност накнаде трошкова исхране у току рада исплаћује у нето или у бруто износу, па се приликом исплате одређеног новчаног износа по том основу, не може на штету запослених закључити да је реч о уговореном бруто износу.

Имајући у виду наведено, Врховни суд је оценио да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе ни за новим тумачењем права, па је применом члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Чланом 441. ЗПП је прописано, да је, ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа, ревизија је дозвољена под истим условима, као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Чланом 403. став 3. ЗПП, је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу ради накнаде штете тужилац је поднео 08.02.2022. године, а вредност предмета спора побијаног дела је 41.450,80 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је ревизија туженог недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиоцу нису досуђени тражени трошкови на име састава одговора не ревизију, и судских такси за ревизију и ревизијску одлуку с обзиром да нису били потребни, у смислу одредбе члана 154. став 1. ЗПП. Из тог разлога је Врховни суд одлучио као у ставу трећем изреке применом одредбе чл. 165. ст.1 ЗПП.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић