Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2589/21 од 11.03.2022. године, ставом првим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу првом, другом, трећем и четвртом изреке, па је одбијен, као неоснован тужбени захтев тужиље да се, као незаконито поништи решење тужене којим је тужиљи отказан уговор о раду број ../2019 од 22.05.2019. године са припадајућим анексима, да се утврди да је радни однос тужиље код тужене заснован уговором о раду бр. ../2016 од 10.05.2016. године преображен у радни однос на неодређено време почев од 23.05.2019. године и да је тужиља засновала радни однос код тужене на неодређено време почев од 23.05.2019. године, као и да се обавеже тужена да тужиљу врати на рад. Ставом другим изреке преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу петом изреке првостепене пресуде, па је одбијен, као неоснован, захтев тужиље за нканаду трошкова парничног поступка које је пред првостепеним судом имала у износу од 69.000,00 динара, са затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка учињене у поступку пред другостепеним судом и због погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на ревизију.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС 72/11...10/23), на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Такође, нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП на коју се у ревизији посебно указује, јер у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене било које одредбе Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је по више сукцесивно закључених уговора о раду на одређено време због повећаног обима посла, била у радном односу код тужене на пословима ..., без прекида, у периоду од 20.11.2013. године до 19.08.2016. године. Анексом број 1/2016 уговора о раду тужиљи је, почев од 20.08.2016. године, продужен радни однос на неодређено време за време трудноће до отварања породиљског одсуства и одсуства ради неге детета. Анеском број 1/2107 уговора о раду тужиљи је почев од 08.08.2017. године продужен радни однос на одређено време за време трудноће, до истека коришћења права на одсуство са рада ради породиљског одсуства и неге детета. Након тога, тужиљи је решењем тужене од 22.05.2019. године отказан уговор о раду са наведеним датумом због истека рока на који је заснован.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је, применом одредбе члана 37. Закона о раду, оценио да је тужиља у континуитету, без прекида, почев од 20.11.2013. годоине до 22.05.2019. године била у радном односу код тужене на одређено време, на истом радном месту, па како је радила код тужене на истим пословима пет година, шест месеци и два дана, испуњени су услови за преображај радног односа, због чега је усвојен тужбени захтев и одлучено као у изреци првостепене пресуде.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду сматрајући да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, јер није применио одредбе Закона о буџетском систему које су правно обавезујуће за тужену, као корисника јавних средстава.

Правилно је другостепени суд применио материјално право доносећи побијану пресуду, за коју је дао довољно разлога који у свему прихвата и Врховни суд. Имајући у виду одредбе члана 27е Закона о буџетском систему и члана 105. истог Закона („Службени гласник РС“ 108/23 са изменама и допунама) који је био у примени у спорном периоду, утврђена је забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места код корисника јавних средстава. Тужена спада у кориснике јавних средстава, због чега се, у конкретном случају не могу применити одредбе о прерастању радног односа заснованог на одређено време у радни однос на неодређено време из члана 37. Закона о раду. Наиме, наведене одредбе Закона о раду су супротне наведеним одредбама Закона о буџетском систему, због чега је тужбени захтев за утврђење преображаја, заснивање радног односа код тужене на неодређено време и поништај решења тужене којим је тужиљи отказан уговор о раду правилно одбијен, као неоснован.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи ревизије којима се указује да у првостепеном поступку тужена није указивала на примену Закона о буџетском систему, а то није учињено ни у жалби. Суд води рачуна о примени материјалног права, због чега указивање парничних странака на погрешне законске одредбе не значи да суд није дужан да, у сваком конкретном случају, примени законске одредбе које одговарају чињеничноправној ситуацији у том случају. Другостепени суд води рачуна о правилној примени материјалног права по службеној дужности (члан 386. став 3. ЗПП), па чињеница да ни у жалби тужена није указивала на примену Закона о буџетском систему, који се примењује у спорној ситуацији, не утиче на другачију одлуку.

Такође, неосновано се у ревизији указује да је тужиља засновала радни однос пре ступања на снагу Закона о буџетском сиситему, те да нема места примени овог закона у конкретном случају. Закон о раду и одредбе о преображају радног односа се могу применити само у случају да су се услови за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време стекли пре доношења и почетка примене наведеног Закона о буџетском систему, а запослени настави да ради и након доношења овог Закона. У конкретној ситуацији тужена је засновала радни однос на одређено време код тужене 20.11.2013. године, а Закон о буџетском систему (члан 27е) је почео да се примењује од 01.01.2014. године, па се до тада нису стекли услови за преображај радног односа тужиље са одређеног на неодређено време, у смислу члана 37. Закона о раду.

Врховни суд је ценио и остале наводе изјављене ревизије којима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

Тужиља није успела у ревизијском поступку, а трошкови састава одговора на ревизију нису били нужни за доношење одлуке о ревизији, због чега парничне странке немају право на трошкове ревизијског поступка које су тражиле и определиле, а у смислу члана 153. и 154. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић