-бранилац окр. Д.В., адв. М.Г., због повреде закона – члан 439. тачка 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев за заштиту законитости, укине обе пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење;

-бранилац окр. В.Б., адв. Н.М., због повреде закона – члан 439. тачка 1. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд захтев усвоји, обе пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Након што је примерке захтева за заштиту законитости, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа о којој, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није обавестио јавног тужиоца и браниоце окривљених, јер веће није нашло да би њихово присуство седници било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета са пресудама против којих су захтеви за заштиту законитости поднети, па је, по оцени навода у захтевима, нашао:

Захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених Д.В. и В.Б. су неосновани.

Бранилац окр. Д.В. у захтеву наводи да је квалификацијом предметног кривичног дела као продужено дело из члана 238. став 3. у вези става 1. тачка 4. КЗ примењен закон који се не може применити и тиме учињена повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП у вези члана 61. КЗ. С тим у вези, бранилац у захтеву наводи да у конкретном случају није било услова да се радње описане под тачком 1 изреке првостепене пресуде квалификују као продужено кривично дело, а затим детаљно анализира одредбу члана 61. КЗ и полемише се закључцима првостепеног и другостепеног суда у вези са применом одредбе члана 61. КЗ.

Осим наведеног, према захтеву истог браниоца, повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП учињена је и у односу на кривично дело описано под тачком 2 изреке првостепене пресуде и с тим у вези бранилац наводи да окривљени није могао бити оглашен кривим за кривично дело из члана 238. КЗ већ само за кривично дело из члана 24. Закона о робним резервама.

Бранилац окр. В.Б. у захтеву наводи да у конкретном случају није остварено ни једно битно обележје кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, те да је побијаним пресудама повређен закон – члан 439. тачка 1. ЗКП. Осим тога, према наводима истог браниоца, у конкретном случају нису били испуњени услови за примену одредбе члана 61. КЗ, па су првостепени и другостепени суд применили закон који се не може применити. Овим наводима бранилац указује на повреду закона из члана 439. тачка 2. ЗКП, иако је посебно не наводи као законски разлог из кога подноси захтев за заштиту законитости.

Изнете наводе захтева бранилаца окривљених Д.В. и В.Б. Врховни касациони суд је испитао сходно одредби члан 604. став 1. ЗКП, па је нашао да се неосновано захтевима указује на повреде закона из члана 439. тачка 1. и 2. ЗКП, односно повреде закона из члана 369. тачка 1. и 3. ЗКП (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/03 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04 ... 76/10).

Исте повреде закона браниоци окривљених истицали су и у жалбама изјављеним против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и у вези са постојањем предметног кривичног дела и квалификацијом радњи окривљених по члану 238. став 3. у вези става 1. тачка 4. у вези члана 61. КЗ, дао довољне и јасне разлоге које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, на њих упућује.

Из изнетих разлога, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Записничар - саветник                                                                          Председник већа-судија

Драгана Вуксановић, с.р.                                                                     Драгиша Ђорђевић, с.р.