Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 45/2015
18.11.2015. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Предрага Трифуновића, председника већа, Звездане Лутовац и Јелене Боровац, чланова већа, у радном спору тужиоца Р.Ц. из Н., чији је пуномоћник С.С., адвокат из Н., против туженог A.B.S. АД из Б., кога заступа А.М., адвокат из Б., ради оцене законитости отказа уговора о раду, одлучујући о ревизији тужиоца, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2610/14 од 07.10.2014. године, у седници одржаној 18.11.2015. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2610/14 од 07.10.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Правноснажном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2610/14 од 07.10.2014. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1 556/14 од 19.05.2014. године, којом је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се поништи решење туженог о отказу уговора о раду бр. 2057/1 од 11.06.2002. године, као и захтев за признање свих права на рад и по основу рада и враћања на рад закључно са 14.02.2011. године, када је тужилац стекао право на старосну пензију и тужилац обавезан да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 383.250,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд испитао је побијану пресуду применом чл. 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14), који се примењује на основу члана 506. став 2. истог закона и нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда из чл. 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог до 05.12.2008. године, када му је радни однос престао отказом уговора о раду због повреде радне обавезе утврђене општим актом и уговором о раду (грубог, неуљудног и недоличног понашања према другим запосленима и започињања и учествовања у вербалном и физичком конфликту). Наиме, 28.09.2008. године у просторијама Филијале тужене тужилац је имао агресивну расправу са коришћењем непристојних речи у разговору са својим менаџером Д.И.. Том приликом је повишеним, непристојним и крајње непословним тоном вређао менаџера и недолично се понашао, тако што је изговорио речи наведене у побијаном решењу. У поступку прикупљања информација о овом догађају, пре отказа уговора о раду, тужени је од запослених који су били присутни том приликом у просторијама Филијале затражио писмено објашњење. Запослени су у својим писаним изјавама потврдили да је тужилац том приликом био груб, неуљудан и недоличан у свом понашању према менаџеру туженог, после чега је тужени актом од 09.10.2008. године и од тужиоца затражио писмено објашњење. У писаној форми 14.10.2008. године тужилац је негирао да је био агресиван, недоличан, груб и неуљудан према свом менаџеру, само је навео да се том приликом са колегиницама смејао и гласно причао, због чега га је менаџер позвао да дође на разговор код њега у канцеларију. Навео је такође да су изјаве тих колегиница о инциденту дате под притиском, јер се ради о лицима запосленим на одређено време, тако да наставак њиховог рада зависи искључиво од менаџера. Потом је тужени 24.10.2008. године дописом од тужиоца затражио да му достави доказе у вези својих тврдњи да су те изјаве дате под притиском, па како тужилац није поступио по захтеву, тужени му је 26.11.2008. године доставио писано упозорење пред отказ уговора о раду. Графолошким вештачењем је утврђено да је потпис тужиоца на упозорењу аутентичан и да је то упозорење тужилац примио 26.11.2008. године. Тужилац се није изјаснио на упозорење. Тужени је 20.11.2008. године од синдиката тражио мишљење о постојању разлога за отказ уговора о раду, а синдикат је 27.11.2008. године дао мишљење да је тужилац прекршио кодекс лепог пословног понашања тиме што се некоректно понео према свом менаџеру и нарушио радну дисциплину у банци, али пошто се ради о дугогодишњем раднику, који је пред пензијом, предложио је да тужени то има у виду приликом изрицања мере и да сматра да тужиоцу не треба отказати уговор о раду, већ га само дисциплински казнити.