Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Љубице Милутиновић, председника већа, Биљане Драгојевић и Марине Говедарице, чланова већа, у парници тужиоца З.З. из Е., чији је пуномоћник Г.С., адвокат из Ч., против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Полицијске управе у З., коју заступа Државно правобранилаштво са седиштем у Београду, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 467/15 од 14.04.2015. године, у седници већа одржаној 23.12.2015. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ПРИХВАТА СЕ предлог тужиоца за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

УКИДАЈУ СЕ пресуда Основног суда у Зрењанину П1 114/15 (2011) од 12.02.2015. године у делу којим је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату разлике зараде по основу рада у дане државних и верских празника, прековременог и ноћног рада, са припадајућом законском затезном каматом и уплатом припадајућих доприноса обавезног осигурања и пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 467/15 од 14.04.2015. године у делу којим је потврђен наведени део првостепене пресуде и предмет СЕ ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

У преосталом делу ревизија тужиоца СЕ ОДБАЦУЈЕ као недозвољена.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зрењанину П1 114/15 (2011) од 12.02.2015. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му по основу рада у дане државних и верских празника и прековременог и ноћног рада за период од јануара 2009. године до јула 2011. године исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате, на име неисплаћеног топлог оброка за период септембар - децембар 2008. године, јануар и септембар 2009. године и регреса за годишњи одмор за 2008. годину исплати износ од 3.000,00 динара, са законском затезном каматом од 01.01.2009. године до исплате, у месечним износима и са законском затезном каматом ближе наведеним у изрекама нижестепених пресуда, као и захтев да се обавеже тужена да Фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених Филијала Зрењанин уплати доприносе по основу пензијског и инвалидског осигурања запослених, као и доприносе по основу здравственог осигурања надлежном Фонду здравственог осигурања Филијала Зрењанин и то у износу који обрачунају надлежне службе тужене у време обрачуна. Одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 467/15 од 14.04.2015. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложио је да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној због потребе уједначавања судске праксе.

Апелациони суд у Новом Саду решењем Р4 115/15 од 08.10.2015. године није предложио Врховном касационом суду одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној.

По оцени Врховног касационог суда испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу члана 395. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04, 111/09), који се у овој парници примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14). Ревизија је дозвољена у односу на део нижестепених пресуда којим је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату увећане плате по основу рада у дане државних и верских празника, по основу прековременог и ноћног рада у спорном периоду, због потребе уједначавања судске праксе, а имајући у виду различито одлучивање апелационих судова о праву полицајаца и овлашћених службених лица за увећање плате због рада у време државних и верских празника, рада ноћу и прековременог рада.

Имајући у виду наведено, Врховни касациони суд је испитао нижестепене пресуде у наведеном делу у смислу члана 399. ЗПП и утврдио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у спорном периоду обављао посао полицајца и у то време је радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника. Вештачењем од стране вештака финансијске струке извршено је упоређивање коефицијента тужиоца и коефицијента упоредног радника М.П., распоређене на административно-техничким и дактилографским пословима, а која нема нередовности у раду и утврђено је да је коефицијент тужиоца за 42,29 % већи од коефицијента тог државног службеника распоређеног на радно место адмиистративно технички дактилографски послови у МУП-у, који нема статус овлашћеног службеног лица, а има исти степен стручне спреме као и тужилац и у свом раду нема тзв. нередовности под којима се подразумевају прековремени рад, ноћни рад и рад на дане празника који је нерадни дан.

На основу наведеног оцењено је да је тужилац остварио право на увећану плату у складу са чланом 147. Закона о полицији, па је његов захтев за исплату увећане плате по основу нередовности у раду за спорни период одбијен.

По оцени Врховног касационог суда у нижестепеним пресудама је у наведеном делу због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Чланом 147. Закона о полицији („Службени гласник РС“ бр.101/05... 63/09), ставом 1. је прописано да се због посебних услова рада, опасности за живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадан дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плата који су од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребих за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона. Ставом 3. прописано је да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради.

Из наведене законске одредбе произилази да тужилац има право на увећање плате по основу прековременог и ноћног рада, уколико није добио увећање основне плате од 30 до 50 % по том основу у спорном периоду.

Имајући у виду садржину члана 147. Закона о полицији, упоредни радник мора бити овлашћено службено лице са истим степеном стручне спреме као тужилац, а који нема нередовности у раду. Стога се не може прихватити закључак нижестепених судова да је тужбени захтев тужиоца неоснован и да му је увећан коефицијент по основу нередовности, будући да је упоређивање основног и додатног коефицијента радног места тужиоца који је полицајац са статусом овлашћеног службеног лица вршено са коефицијентима службеника који обавља административно-техничке и дактилографске послове. Због наведеног, нижестепене пресуде су у наведеном делу морале бити укинуте.

У поновном поступку, првостепени суд ће узети у обзир изнете примедбе и донети правилну и закониту одлуку.

Из наведених разлога, на основу члана 407. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу члана 395. ЗПП у односу на део нижестепених пресуда којима је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату трошкова за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор, будући да нема потребе за уједначавањем судске праксе или новим т умачењем права, као ни потребе за разматрањем правних питања од општих интереса и правних питања у интересу равноправности грађана.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. ЗПП и утврдио да у наведеном делу ревизија тужиоца није дозвољена.

Побијаним делом нижестепених пресуда одбијен је тужбени захтев којим је тражена исплата трошкова за исхрану у току рада за период од септембра до децембра 2008. године, за јануар и септембар 2009. године и на име неисплаћеног регреса за годишњи одмор за 2008. годину у износу од 3.000,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом.

Правноснажна другостепена пресуда донета је 14.04.2015. године, након што је Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 55/14), ступио на снагу и почео да се примењује 31.05.2014. године.

Одредбом члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона.

Имајући у виду да је тужба поднета 31.10.2011. године и да је вредност предмета спора побијаног дела испод цензуса прописаног чланом 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је оценио да у наведеном делу ревизија тужиоца није дозвољена.

Из наведених разлога, применом члана 404. ЗПП, одлучено је као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Љубица Милутиновић, с.р.