Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на одређено време (у периоду од 04.12.2013. до 04.03.2014. године), на пословима буџета у трајању од 90 дана, по расписаном огласу од 01.11.2013. године, на основу одлуке туженог од 27.11.2013. и решења од 04.12.2013. године. Потом је 14.03.2014. године са туженим закључила уговор о обављању привремених и повремених послова. Према члану 1. овог уговора, у периоду од 05.03.2014. до 30.06.2014. године, за потребе наручиоца посла, тужиља ће обављати послове буџета у Одељењу за финансије Градске управе Зајачар. Тужиљи је 26.03.2014. године од стране лекара специјалисте гинекологије Здравственог центра у Зајечару установљена трудноћа од шест недеља и четири дана, што је и констатовано у извештају лекара број 1393. Тужиља је туженом 28.03.2014, а потом и 23.04.2014. године упутила захтев да јој у складу са чланом 187. Закона о раду продужи радни однос на одређено време до истека права на одсуство, али од туженог одговор није добила.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право, када су закључили да је тужбени захтев за утврђење у овом спору из радног односа основан.

Према чл. 187. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 ... 32/13), за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду. Запосленом из овог става рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство (став 2). Према ставу 3. истог члана, решење о отказу уговора о раду је ништаво ако је на дан отказа уговора о раду послодавцу било познато постојање околности из става 1. овог члана, или ако запослени у року од 30 дана од дана пријема отказа обавести послодавца о постојању околности из став 1. овог члана и о томе достави одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа.

У овом случају, радни однос тужиље заснован код туженог на одређено време трајао је до 04.03.2014. године (90 дана). Међутим, тужиља је у законом прописаном року од 30 дана од дана када јој је престао радни однос заснован на одређено време - 28.03.2014. године обавестила туженог о трудноћи, тако што је доставила извештај лекара специјалисте гинеколога од 26.03.2014. године, којим је код тужиље констатована трудноћа. Дакле, обавестила је послодавца о постојању околности из члана 187. став 1. Закона о раду, према коме, између осталог, за време трудноће послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду, па се, према ставу 2. истог члана, рок за који је уговором заснован радни однос на одређено време продужава до истека коришћења права на одсуство - у овом случају права на породиљско одсуство.

У ревизији туженог у целини се понављају жалбени наводи о томе да тужени није донео решење којим је тужиљи отказан уговор о раду, због чега се наведена законска одредба не може применити, као и да тужиља у време сазнања за трудноћу није имала статус запосленог радника. Ови ревизијски наводи нису основани. Послодавац није ни требао да доноси решење о отказу уговора о раду тужиљи, јер је њен радни однос заснован на одређено време престао истеком рока на који је заснован. Тачно је да тужиља у моменту када је обавестила послодавца о постојању околности из чл. 187. Закона о раду није имала статус запосленог радника. Међутим, та чињеница није од значаја за одлучивање, имајући у виду смисао члана 187. Закона о раду, којим је управо у ставу 2. изричито прописано да се запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време, продужава до истека коришћења права на одсуство.

На основу чл. 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Предраг Трифуновић, с.р.