Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 1124/15 од 26.11.2015. године, усвојена је жалба браниоца окривљених Д.Д. и З.С.1, адвоката Б.Б. и адвоката М.А. и преиначена је пресуда Другог основног суда у Београду К 679/14 од 09.07.2015. године, само у делу одлуке о правној квалификацији и кривичним санкцијама, тако што је Апелациони суд у Београду радње окривљеног Д.Д. описане у ставу један, тачкама 2, 4 и 5 и ставу V тачкама 1 и 2. изреке првостепене пресуде правно квалификовао као кривично дело тешка крађа у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 204. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. и 61. КЗ, након чега је окривљеном Д.Д. због извршења кривичног дела превара у продуженом трајању у саизвршилаштву из члана 208. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. и 61. КЗ утврдио казну затвора у трајању од две године и шест месеци и новчану казну у износу од 1.000.000,00 динара, због извршења кривичног дела тешка крађа у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 204. став 3. у вези става 1. КЗ утврдио му је казну затвора у трајању од две године и шест месеци, а за кривично дело изнуде из члана 214. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ задржао је као правилно утврђену казну затвора у трајању од две године, након чега га је осудио на јединствену казну затвора у трању од пет година у коју му се урачунава време проведено у притвору од 27.05.2014. године, па на даље до упућивања у Завод за извршење кривичних санкција и на новчану казну у износу од 1.000.000,00 динара, коју је окривљени дужан да плати у року од три месеца од дана правноснажности пресуде, а уколико окривљени у остављеном року не плати новчану казну, суд ће исту заменити казном затвора и то тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од једне године, док је окривљену З.С.1, због извршења кривичног дела преваре из члана 208. став 3. у вези става 1. КЗ у продуженом трајању у вези чл. 33. и 61. КЗ осудио на казну затвора у трајању од две године и 10 месеци у коју јој се урачунава време проведено у притвору од 27.05.2014. године, па на даље до упућивања у Завод за извршење кривичних санкција и на новчану казну у износу од 700.000,00 динара коју је окривљена дужна да плати у року од три месеца, а уколико окривљена у остављеном року не плати новчану казну, суд ће исту заменити казном затвора и то тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од шест месеци, док је жалба бранилаца окривљених Д.Д. и З.С.1, адвоката Б.Б. и адвоката М.А. у преосталом делу као неоснована одбијена и првостепена пресуда у неприначеном делу је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднели су заједничи браниоци окривљених Д.Д. и З.С.1, адвокати Б.Б. и М.А., због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, односно да исте преиначи тако што ће окривљене ослободити од оптужбе.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу одредбе члана 488. став 1. ЗКП доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа сходно одредби члана 490. ЗКП, о којој, у смислу одредбе члана 488. став 2. ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости заједничких бранилаца окривљених Д.Д. и З.С.1, адвоката Б.Б. и адвоката М.А., је неоснован.

Браниоци окривљених Д.Д. и З.С.1 у захтеву за заштиту законитости истичу да је правноснажним пресудама учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, наводима да се пресуде заснивају на записницима о препознавању лица сачињеним од стране Другог основног јавног тужиоца у Београду и то: Кт 3150/14 од 28.05.2014. године, које је препознавање извршила оштећена Ј.П., Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена З.Ц., Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена Ј.С., Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена О.П., Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена Л.К., Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена З.С.2, Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена Р.М., Кт 3150/14 од 28.05.2014. године које је препознавање извршила оштећена Р.П. (а из ког записника произилази да је ова оштећена као извршиоца кривичног дела препознала Б.С., а не Д.Д., који је стајао у врсти), Кт 3150/14 од 10.07.2014. године које је препознавање извршила оштећена В.Ђ. и Кт 3150/14 од 10.07.2014. године које је препознавање извршила оштећена Н.М., на којим доказима се пресуде не могу заснивати, указивањем да су исти прибављени супротно одредби члана 100. у вези члана 90. ЗКП, на тај начин што су оштећенима, које су се приликом препознавања лица истовремено налазили у истој просторији, претходно показане фотографије лица, а што су оштећене навеле у својим исказима, иако су тада осумњичени Д.Д. и З.С.1 у време предузимања радњи препознавања лица од стране оштећених били доступни.

Изнете наводе захтева Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

Наиме, наводе садржане у захтеву за заштиту законитости браниоци окривљених Д.Д. и З.С.1 неосновано су истицали и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и на страни пет, пасус четврти образложења пресуде је дао јасне и довољне разлоге о томе да су ови докази у свему сачињени у складу са одредбом члана 100. у вези члана 90. ЗКП и да се на истима пресуде могу заснивати, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 491. ст. 1. и 2. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                     Председник већа-судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                                            Драгиша Ђорђевић,с.р.