Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Љубице Милутиновић, председника већа, Биљане Драгојевић и Слађане Накић- Момировић, чланова већа, у парници тужилаца Н.И. из Д., Љ.Т. из Б., В.В. из Б., М.Б. из У., Ц.Н. из села Д., Н.М. из Н.П. и М.М. из О., против туженог S.G. д.о.о. Б., чији је пуномоћнок С.Ђ., адвокат из Б., ради поништаја решења и исплате, одлучујући ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 3049/14 од 15.04.2015. године, у седници одржаној 30.03.2016. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 3049/14 од 15.04.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 3049/14 од 15.04.2015. године, ставом првим изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 бр. 1395/10 од 02.11.2011. године, исправљена решењем истог суда П1 бр. 1395/10 од 08.04.2014. године, у ставовима 1., 3., 5., 7., 9., 11. и 13. изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца Н.И. из Д. да се пониште као незаконите одлуке правног претходника туженог бр. 266 од 27.06.1996. године и одлука Управног одбора бр. 318 од 19.07.1996. године; тужбени захтев тужиоца Љ.Т. из Б. да се пониште као незаконите одлука директора правног претходника туженог бр. 268 од 27.06.1996. године и одлука бр. 320 од 19.07.1996. године Управног одбора правног претходника туженог; тужбени захтев тужиоца В.В. из Б. да се пониште као незаконите одлуке директора правног претходника туженог бр. 272 од 27.06.1996. године и одлука Управног одбора правног претходника туженог бр. 316 од 19.07.1996. године; тужбени захтев тужиоца М.Б. из У. да се пониште као незаконите одлуке директора правног претходника туженог бр. 265 од 27.06.1996. године и одлука Управног одбора правног претходника туженог бр. 315 од 19.07.1996. године; тужбени захтев тужиоца Ц.Н. из Д. да се пониште као незаконите одлуке директора правног претходника туженог бр. 270 од 27.06.1996. године и одлука Управног одбора правног претходника туженог бр. 314 од 19.07.1996. године; тужбени захтев тужиоца Н.М. из Н.П. да се пониште као незаконите одлуке директора правног претходника туженог бр. 264 од 27.06.1996. године и одлука Управног одбора правног претходника туженог бр. 317 од 19.07.1996. године и тужбени захтев тужиоца М.М. из О. да се пониште као незаконите одлуке директора правног претходника туженог бр. 267 од 27.06.1996. године и одлука Управног одбора правног претходника туженог бр. 319 од 19.07.1996. године. Ставом другим изреке потврђена је наведена првостепена пресуда у деловима ставова 2., 8., 10. и 12. изреке који се односе на враћање на рад тужилаца Н.И. из Д., М.Б. из У., Ц.Н. из Д. и Н.М. из Н.П. и у тим деловима је одбијена жалба ових тужилаца као неоснована. Ставом трећим изреке преиначена је иста првостепена пресуда у ставовима 2., 4., 6., 8., 10., 12. и 14. изреке и обавезан је тужени да тужиоцима Н.И. из Д., Љ.Т. из Б., В.В. из Б., М.Б. из У., Ц.Н. из Д., Н.М. из Н.П. и М.М. из О. на име неисплаћених зарада за период од 01.06.1995. године до 29.02.1996. године исплати сваком износ од по 3.527,00 динара и то: са законском затезном каматом од 29.10.2010. године до исплате тужиоцима Н.И., М.Б., Ц.Н. и Н.М.; са законском затезном каматом тужиоцу Љ.Т. од 08.05.2007. године до исплате; са законском затезном каматом тужиоцу В.В. од 30.09.2007. године до исплате и са законском затезном каматом тужиоцу М.М. од 20.06.2006. године до исплате, док је одбијен тужбени захтев за исплату накнаде штете због изгубљене зараде за период март 1996. године – 28.10.2010. године и то за износ од по 3.041.404,53 динара тужилаца Н.И., М.Б., Ц.Н. и Н.М. са законском затезном каматом од 29.10.2010. године до исплате; за износ од 1.763.838,06 динара тужиоца Љ.Т. са законском затезном каматом од 08.05.2007. године до исплате; за износ од 739.498,88 динара тужиоца В.В. са законском затезном каматом од 30.09.2007. године до исплате и за износ од 629.909,61 динар са законском затезном каматом од 20.06.2006. године до исплате тужиоца М.М.. Ставом четвртим изреке преиначена је иста првостепена пресуда у ставовима 2., 4., 6., 8., 10. и 12. изреке и обавезан је тужени да за тужиоце Н.И., Љ.Т., В.В., М.Б., Ц.Н. и Н.М. уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање надлежном органу за период од 01.06.1995. године – 29.02.1996. године и то: за јун 1995. године на износ од 343,00 динара, за јул 1995.године на износ од 343,00 динара, за август 1995. године на износ од 343,00 динара, за септембар 1995. године на износ од 343,00 динара, за октобар 1995. године на износ од 343,00 динара, за новембар 1995. године на износ од 343,00 динара, за децембар 1995. године на износ од 343,00 динара, за јануар 1996. године на износ од 563,00 динара и за фебруар 1996. године на износ од 563,00 динара, док је захтев ових тужилаца за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање одбијен као неоснован и то: захтев тужиоца Н.И. од 01.03.1996. године до дана уплате; захтев тужиоца В.В. од 01.03.1996. године до 29.09.2007. године; захтев тужиоца Љ.Т. од 01.03.1996. године до 07.05.2007. године; захтев тужиоца М.Б. од 01.03.1996. године до 29.12.2010. године; захтев тужиоца Ц.Н. од 01.03.1996. године до 29.12.2010. године. Ставом петим изреке укинута је првостепена пресуда у ставу 2., 8., 10. и 12. изреке и одбачена тужба тужилаца Н.И., М.Б., Ц.Н. и Н.М. којим је тражено да се ови тужиоци распореде на радна места која одговарају њиховој стручној спреми, знању и способностима.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у ставу 2., 4., 6., 8., 10., 12. и 14., тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. тачка 5. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. важећег ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11), у вези члана 23. Закона о изменама и допунама ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужиоци су тужбу ради поништаја одлуке о престанку радног односа и враћању на рад поднели 02.08.1996. године. Поднеском од 18.08.2011. године преиначили су тужбу истицањем другог захтева уз постојећи, тражећи и исплату зарада и доприноса за спорне периоде. Побијана другостепена пресуда донета је 15.04.2015. године. Ревизијом туженог побија се само преиначени део који се односи на исплату зараде тужиоцима (свакоме по 3.527,00 динара) и уплата ПИО доприноса.

Према прелазној одредби члана 23. став 1. Закона о изменама и допунама важећег ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 55/14), поступак који је започет по Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11), а није окончан пре ступања на снагу овог закона, спровешће се по одредбама овог закона. С обзиром да је поступак започет пре 01.02.2012. године, као дана ступања на снагу важећег ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11), у конкретном случају се примењују одредбе ранијег ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09). Једини изузетак од примене овог правила садржан је у одредби члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 55/14), која се односи на новчану граничну вредност за оцену дозвољености ревизије. Према наведеној одредби ревизија је дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона (31.05.2014. године).

Будући да вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде у односу на сваког тужиоца појединачно (који нису јединствени супарничари у смислу члана 204. ЗПП) не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

На основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Љубица Милутиновић,С.Р.