Пресудом Апелационог суда у Нишу 11Кж3 број 5/16 од 03.02.2016. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног М.И., а пресуда Апелационог суда у Нишу 4Кж1 бр. 916/15 од 12.11.2015. године, потврђена.

Против правноснажних пресуда Апелационог суда у Нишу 4Кж1 бр. 916/15 од 12.11.2015. године и 11Кж3 број 5/16 од 03.02.2016. године, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног М.И. по службеној дужности – адвокат М.Б., због повреде закона (повреда одредаба кривичног поступка), налазећи да је на чињенично стање утврђено у правноснажној одлуци погрешно примењен закон, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи побијане пресуде тако што ће окривљеног М.И. ослободити од оптужбе за продужено кривично дело обљубе са дететом из члана 180. став 1. у вези члана 61. КЗ на основу члана 423. тачка 1) ЗКП у вези са чланом 180. став 4. у вези става 1. КЗ, уз истовремени предлог да се у складу са чланом 488. став 3. ЗКП одложи извршење правноснажне пресуде.

Врховни касациони суд је у седници већа размотрио списе предмета са захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног М.И. – адвоката М.Б., па је нашао:

Захтев је недозвољен.

Одредбом члана 483. став 1. Законика о кривичном поступку прописано је да захтев за заштиту законитости могу поднети Републички јавни тужилац, окривљени и његов бранилац, а одредбом става 3. истог члана прописано је да захтев за заштиту законитости окривљени може поднети искључиво преко браниоца.

Одредбама члана 74. ЗКП одређено је и таксативно набројано девет процесних ситуација у којима окривљени мора имати браниоца и до када. Одредбом члана 76. став 1. ЗКП одређено је да у тим процесним случајевима, ако окривљени не изабере браниоца или без њега остане, браниоца му по службеној дужности за даљи ток поступка, решењем поставља јавни тужилац или председник суда.

Наведеним одредбама, по ставу Врховног касационог суда, јасно је опредељено не само до када окривљени мора имати браниоца уопште, већ и до када мора имати браниоца који му је постављен по службеној дужности. У конкретном случају – обзиром да се ради о обавезној одбрани, окривљеном М.И. је решењем Вишег јавног тужиоца у Прокупљу А. број 140/14 од 02.05.2014. године постављен бранилац по службеној дужности – адвокат М.Б., на основу члана 74. тачка 2) ЗКП, јер се кривични поступак против окривљеног водио због кривичног дела за које је прописана казна затвора од три до дванаест година, и у смислу наведене законске одредбе у таквом поступку обавезна одбрана траје до правноснажног окончања поступка.

Како је у конкретном случају кривични поступак према окривљеном М.И. правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Нишу 11Кж3 број 5/16 од 03.02.2016. године, имајући у виду да је захтев за заштиту законитости поднео бранилац који је окривљеном у том поступку био постављен за браниоца по службеној дужности и који га је могао бранити до правноснажног окончања поступка, то овај бранилац из напред изнетих разлога, сходно цитираним законским одредбама, не спада у круг лица која могу поднети захтев за заштиту законитости.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М.И. – адвоката М.Б., одбацио као недозвољен, а на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                             Председник већа-судија,

Снежана Меденица, с.р.                                                                                         Невенка Важић, с.р.