Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Весне Поповић, председника већа, Лидије Ђукић и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници тужиоца Г.П. из В., чији је пуномоћник М.Б., адвокат из К., против тужене Републике Србије – Министарство правде, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Нишу Р1 38/15 од 09.06.2015. године, у седници одржаној 24.02.2016. године, донео је

Р Е Ш Е ЊЕ

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиоца изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Р1 38/15 од 09.06.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Апелационог суда у Нишу Р1 38/15 од 09.06.2015. године, одбијен је предлог тужиоца за понављање поступка пред другостепеним судом, окончаног правноснажном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1316/12 од 18.06.2013. године.

Против решења другостепеног суда тужилац је благовремно изјавио жалбу, у складу са упутством датим у побијаном решењу, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Обзиром да је поступак у овој правној ствари правноснажно окончан у време важења Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, број 125/04 и 111/09), то се у поступку по предлогу за понављање поступка примењују одредбе овог закона, сходном применом члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, број 72/11 и 55/14).

Закон о парничном поступку у члану 412. став 4. прописује да је ревизија увек дозвољена и против решења другостепеног суда којим је правноснажно одлучено о предлогу за понављање поступка, тако да ће се изјављени правни лек који је поднет од стране адвоката сматрати ревизијом.

Испитујући побијано решење у смислу члана 412. у вези члана 399. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, пошто побијана одлука садржи јасне и одређене разлоге о одлучним чињеницама.

Пресудом Основног суда у Лесковцу П1 1786/11 од 12.04.2012. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па је обавезана тужена да тужиоцу плати на име накнаде штете због мање исплаћених плата за период од 08.06.2009. године до 14.01.2011. године, појединачно опредељене новчане износе са законском затезном каматом на сваки износ, ближе одређене у изреци пресуде; ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на утврђени износ разлике из става првог изреке уплати надлежном Фонду ПИО пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 08.06.2009. године до 14.05.2011. године према важећим прописима из области социјалног осигурања на дан уплате; ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име парничних трошкова плати 47.824,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1316/12 од 18.06.2013. године, преиначена је пресуда Основног суда у Лесковцу П1 1786/11 од 12.04.2012. године, тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име наканде штете због мање исплаћених плата за период од 08.06.2009. године до 14.01.2011. године, плати појединачно опредељене износе са законском затезном каматом на сваки износ, ближе описан у изреци пресуде; преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да на износ разлике уплати надлежном Фонду ПИО пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 08.06.2009 године до 14.01.2011. године, по важећим прописима из области социјалног осигурања; преиначена је првостепена пресуда тако што је обавезан тужилац да туженој на име трошкова парничног поступка плати 13.500,00 динара; обавезан је тужилац да туженој на име накнаде трошкова другостепеног поступка плати 12.000,00 динара.

Тужилац је 06.03.2014. године поднео предлог за понављање другостепеног поступка обзиром да је по правноснажно окончаном поступку тужилац сазнао за нове чињенице и стекао могућност да употреби нове доказе на основу којих је за њега могла да буде донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку, са образложењем да је тужилац сазнао да је о истом чињеничном и правном основу други тужилац добио спор, те да је Апелациони суд у Нишу заузео другачији правни став поводом истог правног питања.

Предлог за понављање поступка ванредни правни лек против правноснажне одлуке чија је сврха отклањање одређених недостатака у погледу чињеничног утврђења на коме је заснована одлука која се предлогом побија, као и најтежих повреда одредаба парничног поступка.

Овај ванредни правни лек има за циљ да се у поступку покренутом предлогом после наступања правноснажности, неправилна односно незаконита судска одлука укине, да се поново расправе спорна питања и донесе правилна и законита одлука.

Поступак се може поновити ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла бити донесена повољнија одлука, те да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку, што је разлог за понављање поступка који је прописан чланом 422. тачка 9. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, заузимање правног становишта о спорном питању у другостепеној одлуци, као ни заузимање правног става у другим одлукама донетим у истој или сличној чињенично-правној ситуацији, не представља нову чињеницу на основу које би се могло тражити понављање поступка, нити је та околност предвиђена као законски разлог за понављање поступка.

Стога је правилан закључак другостепеног суда да нису испуњени услови за понављање поступка.

Из наведених разлога Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 405. у вези члана 412. став 5. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Весна Поповић,с.р.