Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на радном месту ... . Директор туженог је 17.05.2011. године донео упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду тужиљи, будући да су интерном контролом благајничког пословања за период од 01.01.2011. године до 30.04.2011. године утврђене неправилности у раду благајне и мањак од 152.371,07 динара, уз обавештење тужиљи, на основу члана 180. став 3. Закона о раду, да ће јој бити отказан уговор о раду ако поново учини исту или сличну повреду радне обавезе, без писаног упозорења. Директор туженог је 26.09.2011. године донео још једно упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду тужиљи у коме је наведено да су након првог упозорења наступиле отежавајуће околности, јер је контролом благајничког извештаја за 2008, 2009. и 2010. годину утврђено неслагање у пријему и предаји пазара, партиципације и дневница, услед чега се јавио мањак у наведеним годинама у износима који су опредељени у упозорењу, а за шта је одговорна тужиља, јер је незаконито располагала средствима. Тужиља и синдикат су се изјаснили на наведена упозорења. Спорним решењем туженог од 03.10.2011. године тужиљи је отказан уговор о раду на основу члана 179. тачка 2. и 4. Закона о раду, због тога што је тужиља проузроковала мањак на благајни у 2008, 2009. и 2010. години и у периоду од 01.01.2011. до 30.04.2011. године у износима који су наведени у упозорењу од 26.09.2011. године и на тај начин у континуитету од 2008. године до 30.04.2011. године вршила повреде радних обавеза са елементима кривичног дела предвиђене чланом 52. став 1. тачка 3, 4. и 8. Правилника о радним односима и чланом 113. став 1. тачка 2. алинеја 5. и 8. и тачка 4. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија („Сл. гласник РС“ бр. 36/10).

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили члан 180. и 184. у вези са чланом 179. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13), када су усвојили тужбени захтев и поништили решење о отказу уговора о раду као незаконито и обавезали туженог да тужиљу врати на рад.

Чланом 179. Закона о раду прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (тачка 2), и ако запослени учини кривично дело на раду или у вези са радом (тачка 4).

Чланом 180. став 3. Закона о раду прописано је да ако постоје олакшавајуће околности или ако природа повреде радне обавезе или непоштовања радне дисциплине није довољан разлог за отказ уговора о раду, послодавац може у упозорењу да запосленог обавести да ће му отказати уговор о раду ако поново учини исту или сличну повреду, без поновног упозорења.

Чланом 184. став 1. Закона о раду прописано је да отказ уговора о раду из члана 179. тачка 1, 2, 3, 5. и 6. овог закона послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа, а ставом 2. истог члана прописано је да отказ уговора о раду из члана 179. тачка 4. овог закона послодавац може дати запосленом најкасније до истека рока застарелости утврђеног законом за кривично дело.

Рокови из члана 184. став 1. Закона о раду су преклузивни рокови, материјалноправног карактера, чијим протеком послодавац губи право да због насталог отказног разлога откаже уговор о раду запосленом. Објективни рок представља оквир у коме се може употребити субјективни рок чијим истеком се прекида и ток субјективног рока уколико због каснијег сазнања није могао да истекне до краја.

Тужиљи је спорним решењем од 03.10.2011. године отказан уговор о раду на основу члана 179. тачка 2. Закона о раду, због радњи из 2008, 2009. и 2010. године и у периоду од 01.01.2011. до 30.04.2011. године, када је вршила повреде радних обавеза предвиђене Правилником о радним односима и Посебним колективним уговором за здравствене установе. Како се почетак рока за давање отказа рачуна од последње предузете радње извршења, наступила је застарелост давања отказа за радње наведене у упозорењу од 26.09.2011. године, с обзиром да се односе на 2008, 2009. и 2010. годину, па је у време доношења побијаног решења 03.10.2011. године очигледно протекао објективни рок од шест месеци, рачунато од 31.12.2010. године када је могла бити предузета последња радња извршења. Кад је у питању период од 01.01.2011. до 30.04.2011. године, тужени је у упозорењу од 17.05.2011. године, на основу члана 180. став 3. Закона о раду, обавестио тужиљу да ће јој бити отказан уговор о раду ако поново учини исту или сличну повреду радне обавезе, без писаног упозорења. Суштина овог тзв. антиципираног упозорења је у томе да се запосленом стави до знања да ће му се за поновљену исту или сличну повреду радне обавезе отказати уговор о раду без поновног упозорења, што значи да је потребно да запослени после давања овог упозорења учини нову повреду радне обавезе. У конкретном случају тужиља није учинила нову повреду радне обавезе већ јој је тужени отказао уговор о раду управо за радње наведене у упозорењу од 17.05.2011. године, односно за радње учињене у периоду од 01.01.2011. године до 30.04.2011. године, што је противно члану 180. став 3. Закона о раду. Имајући у виду да је давање отказа уговора о раду за радње из упозорења од 17.05.2011. године противно члану 180. став 3. Закона о раду, док је давање отказа за радње из упозорења од 26.09.2011. године противно члану 184. став 1. истог закона, спорно решење је незаконито, због чега је основано усвојен тужбени захтев тужиље и решење поништено. С обзиром да је тужиљи незаконито престао радни однос, тужени је на основу члана 191. став 1. Закона о раду, обавезан да је врати на рад.

Одлучујући о ревизији Врховни касациони суд је имао у виду да је спорно решење донето и применом отказног разлога из члана 179. тачка 4. Закона о раду (ако запослени учини кривично дело на раду или у вези са радом). Наиме, учињено кривично дело на раду или у вези са радом представља разлог за давање отказа на основу члана 179. тачка 4. Закона о раду, а отказ уговора о раду из овог разлога послодавац може дати запосленом најкасније до истека рока застарелости утврђеног законом за кривично дело. Да би се из овог разлога и у наведеном року могао дати отказ уговора о раду, постојање и учињено кривично дело од стране запосленог мора да буде утврђено у правноснажно окончаном кривичном поступку. У конкретном случају, у моменту доношења решења о отказу уговора о раду - 03.10.2011. године кривични поступак против тужиље није био правноснажно окончан. Тужени је у току ревизијског поступка уз поднесак од 12.07.2016. године доставио пресуду К 487/13 од 10.12.2015. године коју је донео Основни суд у Лозници, Судска јединица у Љубовији, која је постала правноснажна 18.02.2016. године, а којом је тужиља оглашена кривом за продужено кривично дело проневера из члана 364. став 1. у вези са чланом 61. КЗ. Међутим, по оцени ревизијског суда ова пресуда кривичног суда није релевантна, због правила да се у судском поступку законитост решења о отказу уговора о раду цени према времену његовог доношења, што је у овом случају 03.10.2011. године, када није постојала правноснажна кривична осуђујућа одлука, због чега ни овај отказни разлог није образован.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 405. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић