Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА, адвокат Дарко Пешић, због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) у вези са чланом 439. тачка 1) ЗКП са предлогом да Врховни касациони суд усвоји поднети захтев за заштиту законитости и преиначи побијане пресуде, те окривљеног ослободи од оптужбе да је учинио кривично дело увреда из члана 170. став 1 КЗ или да побијане пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак.

Разматрајући захтев за заштиту законитости на седници већа одржаној сходно одредбама члана 487. и 488. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћеног лица, благовремен и дозвољен.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и бранилаца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче да изрека првостепене пресуде не садржи све битне елементе кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ јер је у изреци суд само утврдио да су чињенице које је окривљени за приватног тужиоца изнео у писаном поднеску – захтеву, увредљиве, али да није наведено да су те чињенице изнете у намери омаловажавања, те да код недостатка овог битног елемента кривичног дела – намере омаловажавања, нема ни кривичног дела. У вези са тим је навео да је незаконито и неприхватљиво и становиште другостепеног суда, из чије одлуке, према наводима захтева за заштиту законитости, произилази да приватни тужилац није ни био дужан да доказује да су одређена изношења окривљеног у предметном поднеску учињена у намери омаловажавања. Према наводима захтева на наведени начин учињена је повреда кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Међутим, како је бранилац окривљеног АА, адвокат Дарко Пешић наводе садржане у захтеву за заштиту законитости истицао и у жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу К 424/17 од 30.11.2018. године, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и у образложењу пресуде је дао јасне и довољне разлоге за свој закључак да приватни тужилац у конкретној кривично правној ствари није био дужан да намеру омаловажавања доказује, те да се у радњама окривљеног АА стичу сви субјективни и објективни елементи кривичног дела за које је оглашен кривим у овом кривичном поступку (страна 4. став 6. и страна 5. став 1., 2., 3., 4., 5., 6., 7. и 8. другостепене пресуде), које разлоге Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Приликом доношења своје одлуке, Врховни касациони суд је имао у виду наводе захтева браниоца окривљеног, којима бранилац указује на пресуду Врховног касационог суда Кзз 394/2014 од 22.05.2014. године, али их није посебно разматрао, закључивши да у овој кривично правној ствари нису од утицаја на доношење другачије одлуке суда.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                 Председник већа-судија

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                             Зоран Таталовић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић