Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним решењима против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Слободана Ђинђића, је неоснован.

Указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног у захтеву истиче да се побијане пресуде заснивају на незаконитим доказима и то на извештају Службе за специјалне истражне методе – Одељење за електронски надзор од 08.09.2017. године (која не постоји у списима предмета), извештају Службе за специјалне истражне методе – Одељење за електронски надзор о прикупљању података из мобилних телефона и СИМ картица од 06 .12.2017. године – извештај о вештачењу, наредби Вишег суда у Београду К 432/15 од 08.09.2017. године, исказу вештака Милана Басте са главног претреса одржаног дана 19.07.2018. године, исказу окривљених Слободана Ђинђића и АА о садржини комуникације са главног претреса одржаног дана 10.05.2018. године и записнику о саслушању осумњиченог АА сачињеног дана 06.07.2015.године пред ПС Врачар, обзиром да су ови докази произашли из незаконитог поступања oдносно незаконитог прикупљања доказа од стране Службе за специјалне истражне методе и судa. У вези са тим бранилац окривљеног посебно истиче да је предметна наредба донета по предлогу браниоца саокривљеног АА са главног претреса одржаног 08.09.2017. године и истом је подацима са мобилног телефона приступљено без пристанка корисника - окривљеног Слободана Ђинђића и то више од 2 године од настанка података, занемарујући при томе да јавни тужилац до закључења главног претреса није предложио да се подаци о оствареној комуникацији користе као доказ.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани, из следећих разлога:

Из списа предмета произилази да је наредбом председника већа Вишег суда у Београду К 432/15 од 08.09.2017. године, одређено да Служба за специјалне истражне методе МУП РС обави вештачење одлазно - долазних позива и порука са три броја телефона који су привремено одузети од окривљеног Слободана Ђинђића и једног броја телефона који је привремено одузет од окривљеног АА, и то 15 дана пре критичног догађаја, као и на сам дан критичног догађаја - 06.07.2015. године и да је Служба за специјалне истражне методе МУП РС – Одељење за електронски надзор дана 06.12.2017. године првостепеном суду доставила извештај о прикупљању података из мобилних телефона и СИМ картица ових окривљених, који извештај је суд извео као доказ на главном претресу (при чему је очигледном омашком навео да исти датира од 08.09.2017. године) и потом га ценио како појединачно тако и у међусобној вези са осталим изведеним доказима и одбраном окривљених.

Одредбом члана 152. став 3. ЗКП прописано је да се претресање уређаја за аутоматску обраду података и опреме на којој се чувају или се могу чувати електронски записи, предузима на основу наредбе суда и по потреби уз помоћ стручног лица.

Наведеном законском одредбом дакле изричито је прописано да се претресање уређаја за аутоматску обраду података, у које уређаје несумњиво према ставу Врховног касационог суда, спада и мобилни телефон, предузима на основу наредбе суда.

Међутим, у конкретном случају, извршен је увиђај телефона, који у смислу члана 133. ЗКП представља доказну радњу којом орган поступка непосредно опажа чињенице ради њиховог утврђивања и разјашњења у поступку, при чему предмет увиђаја може бити лице, ствар (покретна или непокретна) и место.

По налажењу Врховног касационог суда, наредба председника већа Вишег суда у Београду К 432/15 од 08.09.2017. године, не представља незаконит доказ и на истој се може заснивати пресуда, јер из саме наредбе произилази да је иста образложена и да садржи све елементе прописане одредбом члана 172. став 2. ЗКП, при чему се у конкретном случају ради о прегледу садржаја мобилних телефона односно увиђају на покретној ствари, на основу одлуке суда донете на главном претресу дана 08.09.2017. године - да се изврши увид у садржај предметних телефона и утврди листинг долазно одлазног саобраћаја позива и садржина СМС порука у означеном периоду, а што у конкретном случају постоји, само у форми наредбе за вештачење телефона, која околност није од утицаја на законитост тог доказа и доказа који су из њега произашли.

У вези са тим, по налажењу Врховног касационог суда, Извештај специјалних истражних метода – Одељење за електронски надзор МУП РС, такође представља законит доказ јер је прибављен од надлежних органа и то на захтев суда, односно на основу наредбе Вишег суда у Београду К 432/15 од 08.09.2017. године, па је такав доказ сам по себи законит, а сасвим је друго питање да ли је извођење тог доказа могао да предложи бранилац окривљеног АА на главном претресу и да ли је суд приликом прибављања овог доказа имао у виду да ли се ради о увиђају ствари или вештачењу, јер ове чињенице не утичу на законитост самог доказа, будући да се он односи на предмете односно мобилне телефоне који су привремено одузети од окривљених Слободана Ђинђића и АА и њихове СИМ картице.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд налази да су неосновани наводи захтева којима се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП.

У захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног наводи да је побијаним правноснажним пресудама учињена и битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) и 9) ЗКП, будући да је суд субјективне елементе кривичног дела, навео тако да се односе на оба учиниоца односно исти нису индивидуализовани у погледу сваког окривљеног понаособ, тако да према ставу браниоца, не постоји ни кривично дело, чиме је побијаним правноснажним пресудама истовремено учињена повреда кривичног закона на штету окривљених из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Наиме, исти наводи били су предмет разматрања Апелационог суда у Београду који је поступао по жалби браниоца окривљеног Слободана Ђинђића, адвоката Зоре Добричанин Никодиновић, изјављеној против првостепене пресуде. Апелациони суд у Београду као другостепени је ове наводе оценио неоснованим и о томе на страни 3. у ставу трећем и четвртом пресуде Кж1 695/19 од 19.09.2019. године изнео јасне и аргументоване разлоге, које Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, на те разлоге упућује.

Као разлог подношења захтева за заштиту законитости бранилац окривљеног наводи да када нема дела не може бити ни санкције. Такође, бранилац окривљеног у поднетом захтеву истиче незаконит доказ, али из навода захтева произилази повреда закона из члана 440. ЗКП, а затим у поднетом захтеву означава повреду закона из члана 441. став 4. ЗКП, без конкретног образложења.

Како су овим наводима истакнути у суштини недозвољени разлози за захтев, а у односу на неке повреде нема ни конкретних разлога у чему их бранилац види, то се Врховни касациони суд није упуштао у разматрање истакнутих навода.

Приликом доношења своје одлуке, Врховни касациони суд је имао у виду наводе захтева браниоца окривљеног, којима указује на пресуду Апеалционог суда у Београду Кж1 767/14 од 26.03.2015. године, али их није посебно разматрао, закључивши да у овој кривично-правној ствари нису од утицаја на доношење другачије одлуке суда.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                                    Председник већа-судија,

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                                                                   Зоран Таталовић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић