Против решења о трошковима поступка које је садржано у ставу другом изреке другостепене пресуде тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. ЗПП.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром да постоји неуједначена судска пракса по овом питању. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући побијану одлуку у делу којим је одлучено о трошковима поступка применом члана 408. у вези са чланом 420. („Службени гласник РС“, бр.72/11 ... 87/18), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену да у корист тужиоца изврши уплату припадајућих доприноса. Међутим, иако је тужилац у целини успео у парници, његов захтев за накнаду трошкова поступка није усвојен већ је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка, са образложењем да је тужилац могао да уплату доприноса потражује у поступку у коме је потраживао и уплату разлике накнаде за време незапослености.

Другостепени суд је одбио жалбу тужиоца и потврдио одлуку о трошковима поступка, прихватајући разлоге првостепеног суда у целини.

Врховни касациони суд сматра да се основано ревизијом указује на погрешан став нижестепених судова у погледу права тужиоца на накнаду трошкова поступка.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП прописано је да странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. став 1. истог закона да ће суд приликом одлучивања који ће трошкови да се накнаде странци да узме у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход парнице, нижестепени судови су погрешно одлучили да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. Приликом одлучивања о трошковима поступка, основни критеријум којим се судови морају да се руководе јесте успех парничних странака у спору. Изузетак су трошкови поступка у вези са породичним односима где суд одлучује по слободној оцени, водећи рачуна о разлозима правичности. У конкретном случају, тужена приликом исплате новчане накнаде није извршила исплату припадајућих доприноса због чега тужилац има право да тужбом потражује њихову исплату. Осим тога, тужена је оспорила тужбени захтев тужиоца током поступка, у ком смислу тужиоцу, који је успео у спору, припада право на накнаду трошкова који су били потребни ради вођења парнице.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 416. став 2. у вези са чланом 420. ЗПП-а укинуо одлуку о трошковима поступка и предмет у укинутом делу вратио на поновно одлучивање.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић