Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 4169/17 од 19.04.2018. године жалбе умешача на страни тужене, ГГ и ВВ, су одбијене и потврђена пресуда на основу признања Вишег суда у Новом Саду П1 25/17 од 28.07.2017. године.

Против правноснажане пресуде донесене у другом степену умешач на страни тужене ГГ је изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене матријалног права. Ревизију је изјавио и умешач на страни тужене ВВ на основу члана 403. став 2. тачка 2. из свих разлога предвиђених чланом 407. Закона о парничном поступку.

Умешач на страни тужене ВВ изјавио је и допуну ревизије 27.03.2019. године, која није размтрана с обзиром на то да је изјављена по протеку законског рока за изјављивање ревизије, прописаног члана 403. став 1. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизија у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11,49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизије нису дозвољене.

Чланом 403. став 2. ЗПП прописано је да је ревизија увек дозвољена ако је: то посебним законом прописано; другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака. Према ставу 3. наведеног члана, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Према одредби члана 33. став 1. и 2. ЗПП, ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, а тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ; у другим случајевима, ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

У конкретном случају предмет спора је утврђење ништавости одлука тужене, што значи да се тужбени захтев не односи на новчани износ, па је меродавна вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби. Тужба у овом спору поднета је 15.06.2017. године а као вредност предмета спора наведен је износ од 15.000,00 динара, који износ је утврђен и од стране нижестепених судова.

Имајући у виду да се ради о грађанскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано потраживање и да означена вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а не ради се о случајевима прописаним чланом 403. став 2. ЗПП (да је ревизија посебним законом прописана; да је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; да је другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака), то је Врховни касациони суд нашао да су ревизије недозвољене.

На основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић