Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је укњижени власник двособног стана на ... спрату у ул. ... број ... у ... на парцели број .../... уписана у лист непокретности број ... КО ... . Предметни стан у приватној својини био је додељен на коришћење деди тужене по мајци ВВ и он је по уговору о коришћењу стана од 25.10.1955. године, као носилац станарског права предметни стан користио за становање са члановима свог породичног домаћинства, супругом ГГ, ћеркама ДД и ЂЂ, братом ЕЕ и рођаком ЖЖ. У том стану тужена је рођена ... године, а почев од 10.02.1982. године има непрекидно пријављено пребивалиште на адреси тог стана. Деда тужене је преминуо 10.02.1987. године, а након његове смрти носилац станарског права на предметном стану била је баба тужене по мајци ГГ која је преминула 10.04.1996. године. Након смрти бабе тужене правноснажним решењем Трећег општинског суда у Београду од 14.11.1996. године утврђено је да је тужиља као противник предлагача дужна да са ЂЂ, мајком тужене, као предлагачем, закључи уговор о закупу тог стана на неодрђено време који ће користити са супругом ЗЗ, сином ИИ и ћерком ББ, овде туженом, а које решење замењује уговор о закупу предметног стана на неодређено време уколико тај уговор не буде закључен. Мајка тужене преминула је 04.05.1999. године. Решењем Трећег општинског суда у Београду од 07.02.2002. године утврђено је да је предлагач ББ овде тужена закупац предметног стана на неодређено време и обавезана је противник предлагача, овде тужиља, да са предлагачем, овде туженом, закључи уговор о закупу стана на неодређено време, што ако не учини то решење замењује уговор о закупу стана на неодређено време док се такав уговор не закључи. Странке нису закључиле уговор о закупу спорног стана на неодређено време, тужена у стану станује непрекидно од рођена ... године, није обвезник пореза на имовину према евиденцији Управе јавних прихода Града Београда и не поседује други стан за становање, а закупнину за предметни стан није плаћала тужиљи све до 2014. године, када је према садржини уплатница у списима предмета у депозит Првог основног суда у Београду на име њене покојне бабе ГГ, позивајући се на решење Р 593/92 уплатила закупнину. Тужбу у овој правној ствари тужиља је поднела 01.11.2013. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су усвојили тужбени захтев тужиље закључујући да је основан. Нашли су да су испуњени услови за исељење тужене из спорног стана сходно одредби члана 35. став 1. тачка 2. у вези члана 40. став 1. Закона о становању, јер је тужена, која је имала легитимни правни основ за непрекидно становање у стану тужиље, то своје право закупца на неодређено време у стану у приватној својини тужиље изгубила неплаћањем закупнине тужиљи.

По оцени Врховног касационог суда наведени закључак нижестепених судова се за сада не може прихватити као правилан јер је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено, на шта се основано указује наводима ревизије тужене.

Одредбом члана 35. став 1. Закона о становању („Службени гласник РС“, бр.50/92...26/2001) прописано је да закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана између осталог ако закупац и после опомене не плати закупнину за најмање два месеца узастопно (тачка 2). Одредбом члана 40. истог Закона прописано је да носилац станарског права односно закупац стана на неодређено време који то право има на стану у својини грађана од дана ступања на снагу овог закона, наставља са коришћењем тог стана у складу са одредбама члана 30. до 39. овог закона (став 1.), а власник стана чији се стан користи под условима из става 1. овог члана има права и обавезе носиоца права располагања у складу са одредбама овог закона, осим обавезе да омогући откуп тог стана по одредбама овог закона (став 2.).

Полазећи од чињенице да је тужиља ову тужбу поднела 01.11.2013. године, да није утврђено да је туженој слала опомену за плаћање закупнине, нити је утврђено да закупац после опомене није платио закупнину за најмање два месеца узастопно, а код утврђене чињенице да је тужена почев од 30.01.2014. године у депозит суда уплаћивала закупнину, то се не може закључити да су били испуњени услови из цитираних законских одредаба за исељење тужене из спорног стана. Из цитираних законских одредаба недвосмислено произилази да је опомена закуподавца обавезан услов за могућност давања отказа уговора о закупу стана закупцу и да је неплаћање две узастопне рате након опомене санкционисано давањем отказа уговора о закупу стана. Тужена је имала и има легитимни правни основ да користи стан тужиље за становање у својству закупца на неодређено време, на основу одлуке суда, али није утврђено да ли је тужиља тужену опоменула за плаћање закупнине, и да ли је пре подношења тужбе тужена занемаривала ову обавезу (као прилог уз ревизију су достављене копије уплатница), а и када би се узело и да је подношењем тужбе тужена опоменута на плаћање закупнине, иста је обавезу испунила плаћањем закупнине у депозит суда.

Како се из наведених разлога побијана одлука не може сматрати правилном и законитом, то су нижестепене одлуке морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, при чему је у поновљеном поступку неопходно оценити и активну легитимацију тужиље која је приложеним доказима доведена у питање.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судијa

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић